Пешак и топџија

Пешак и топџија

Прохујала поноћ са крвавом буром.

Победна тробојка с врхунца лепрша.

Један пешак доле, у шињелу суром,

Оружан, стражари на подножју крша.

И види, где к њему, гологлав, без мача,

Тобџија се један спушта полагано.

Блед, каљав, поцепан, жалосно корача…

-“Војниче, шта овде тражиш јутрос рано?”

“Хлеба… комад хлеба…” тобџија му вели…

“Три дана у борби… испод ведра неба…

С крвавим смо знојем венац славе сплели,

Ал’ мртав сам гладан… само комад хлеба!”

А пешак ће нежно: “Ходи! Све је ваше

До последње мрве које још имаде!

Заштитници дивни пешадије наше

И поносна круно витешке армаде!

У најтежем часу ратних искушења,

Кад и пешак стане и пода се тузи,

Изненадно, силно, као реч Спасења,

Топови загрме … Живели “Французи!”

О, тобџије славне, хвала вам до неба!

Најдивнији венац Марс је за вас сплео.

Спасли сте нам живот! Брате, ево хлеба;

Још тај комад имам и дајем ти цео!”

А тобџија: “Брате, што истину крити?

Није л’ пешак јунак изнад свих јунака?

Треба л’ голим груд’ма железо разбити

Обрни… окрени… ништа без пешака!

С батеријом треба л’ под облак доспети

Врх литица кршних, где се ор’о  вије,

Ко ће тамо тешке топове изнети

Но челичне руке дичне пешадије?

Кад топовска паљба умукне са брда,

И на “јуриш” пођу лавовски јунаци,

Ко осваја тада утврђења тврда

Него пешадија! Живели пешаци!

Док тобџија, хладно, стоји над лафетом,

Пешадија силна, у дивовском ходу,

Јуриша и скаче, с оштрим бајонетом,

Из воде у огањ, из огња у воду.

Не, никада не бих… - не! Тако ми неба! –

Упрљао сјајност другарске врлине,

Те да од тог, крвљу пошкропљеног хлеба

Макар мрву узмем преко половине!”

…И, гле, у том часу дрхтавице лаке,

Понос и Другарство – осећања јака –

Затрепташе дивно, к’о  две рајске зраке,

У душама златним обадва јунака.

И лав на груд паде своме другу-лаву

И, као по гесту Провиђења с неба,

Пошто су другарски поделили славу,

Поделише братски и тврд комад хлеба!

Војислав Ј. Илић Млађи - “Крвави цветови”