недеља, 30. јул 2017.

Пешак и топџија

Пешак и топџија

Прохујала поноћ са крвавом буром.
Победна тробојка с врхунца лепрша.
Један пешак доле, у шињелу суром,
Оружан, стражари на подножју крша.

И види, где к њему, гологлав, без мача,
Тобџија се један спушта полагано.
Блед, каљав, поцепан, жалосно корача…
-“Војниче, шта овде тражиш јутрос рано?”

“Хлеба… комад хлеба…” тобџија му вели…
“Три дана у борби… испод ведра неба…
С крвавим смо знојем венац славе сплели,
Ал’ мртав сам гладан… само комад хлеба!”

А пешак ће нежно: “Ходи! Све је ваше
До последње мрве које још имаде!
Заштитници дивни пешадије наше
И поносна круно витешке армаде!

У најтежем часу ратних искушења,
Кад и пешак стане и пода се тузи,
Изненадно, силно, као реч Спасења,
Топови загрме … Живели “Французи!”

О, тобџије славне, хвала вам до неба!
Најдивнији венац Марс је за вас сплео.
Спасли сте нам живот! Брате, ево хлеба;
Још тај комад имам и дајем ти цео!”

А тобџија: “Брате, што истину крити?
Није л’ пешак јунак изнад свих јунака?
Треба л’ голим груд’ма железо разбити
Обрни… окрени… ништа без пешака!

С батеријом треба л’ под облак доспети
Врх литица кршних, где се ор’о  вије,
Ко ће тамо тешке топове изнети
Но челичне руке дичне пешадије?

Кад топовска паљба умукне са брда,
И на “јуриш” пођу лавовски јунаци,
Ко осваја тада утврђења тврда
Него пешадија! Живели пешаци!

Док тобџија, хладно, стоји над лафетом,
Пешадија силна, у дивовском ходу,
Јуриша и скаче, с оштрим бајонетом,
Из воде у огањ, из огња у воду.

Не, никада не бих… - не! Тако ми неба! –
Упрљао сјајност другарске врлине,
Те да од тог, крвљу пошкропљеног хлеба
Макар мрву узмем преко половине!”

…И, гле, у том часу дрхтавице лаке,
Понос и Другарство – осећања јака –
Затрепташе дивно, к’о  две рајске зраке,
У душама златним обадва јунака.

И лав на груд паде своме другу-лаву
И, као по гесту Провиђења с неба,
Пошто су другарски поделили славу,
Поделише братски и тврд комад хлеба!

Војислав Ј. Илић Млађи - “Крвави цветови” 




          




Нема коментара:

Постави коментар