Песма трећа

Песма трећа

Кад већ Срби не могоше

одолети раје плачу,

Невесињска пушка пуче

и поклич се свуда зачу.

Кад Косову српском пође

непобедна војска наша,

а на Вучјем Долу тамо

би заробљен Селим-паша.

Шуматовац, Ниш, Куршумље,

Никшић и Спуж памте вазда

претке наше, чије груди

од челика сам Бог сазда!...

-А знате ли, сећате л’ се

силни Муктар-Паша како

пред Султаном за нас рече:

“Аман Царе!... то је пако…”

Ми смо текли столећима

краљевине своје двије,

док о вами под Турцима

никад нико знао није.

-Где вам бише ти “хероји”

да Бугарску давно створе?

Што чекасте да се други

за слободу вашу боре?

Ко вам скиде оков с врата

и слободу нову даде,

кад на Шипци и Плијевни

хиљадама Руса паде?

Зар мислите да вас неће

Божја казна никад стићи,

кад сте могли против мајке

издајничке руке дићи?

Сећате л’  се грозних слика

из прошлости ваше старе:

“Блгарскија Страданија”-

како Турци господаре?

Где дођоше све опушће!

децу клаше силом власти,

а женама вашим срамно

узимаху образ части?

Још тих слика свуда има,

што стварају мржњу већу

где вас Турци к’о  робове

на вешала смрти мећу…

И сто чуда стварали су,

мучили вас азијатски, -

Место мржње док је света,

то сад вам је народ “братски”!

Па Кратовац Свети Ђорђе,

ко мученик што је пао

на софијском губилишту,

зар вам није памет дао?

Зар вас није уверио,

на самртном своме часу,

да памтите вековима

за Хришћанство Турци шта су!

Некад свету досадисте

износећи турска зверства,

па се сада не стидите;

љаге, срама и неверства.

Зар вам није са Турцима

црних дана било дости?!

Зар вас неће проклињати

Скобељеве мртве кости?!

Бесмртнога генерала

славног Гурка дух витешки,

згрозиће се кад осети

од Бугара удар тешки.

А споменик руске крви

на врх Шипке ко снег бео,

зар се неће до темеља

с ваших дела срушит цео?!

Ко и  онај Руског Цара

што Софију целу краси…

Александра Великога –

сећате л’ се како гласи:

“великоме нашем оцу

што Бугарску земљу спасе…”

па сад често бесне руље

пред њим звижде!... И то зна се.

А Србија никад није

погазила славе цвеће,

Черњајева што никада

док је Српства умрет’ неће.

Још споменик Шуматовца

к’о  вечити стражар стоји,

и вазда ће слављен бити

да хиљаде лета броји.

Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Сећање на Отаџбину