После Сливнице

После Сливнице

-Одзив на истоимену песму Ивана Вазова-

Ритери идеалне душевне величине,

С љубавлљу за монголску нацију азијатску,

Ми нисмо хтели, “реванш”, освету, крви њине,

Ми смо им, џентлменски, пружили руку братску.

И, кад смо, непоштедно, босфорског исполина

Скрхали на Вардару, армија гренадира

Пошла је, к’о  олуја, с Кочана и Страцина

До Искра, Тунџе, Арде, Ергена, Булаира.

Бугарске кћери лепе кићаху нежним цветом

Хероје дичне српске, препуне идеала,

А старци њини сузни љубљаху с пијететом

Топовске цеви наше, кличући: “Хвала! Хвала!”

И док се “Боже правде” орило кроз дубраве

А “брат” затвар’о  уши, на себе сама киван,

Србин је иш’о  напред, крвавим путем славе…

Узорит нарос српски! Узвишен, силан, диван!

Он јури, руши, ломи, расипа крв за брата,

Осваја Папаз-Тепе, Илдирим… Каква слава!

И Шукри-пашу силног рукама жива хвата

К’о  исполински Херкул немејског бесног лава.

И, срећан што свом брату ловорни венац стече,

Сем братског стиска руке не тражи хвале веће…

Ал’, место братске хвале, “Сливница” брат му рече…

И брат на брата суну… О јада! О несреће!

О, племе незахвално! О бедне, ниске свести!

Зар није доста борбе, гложења, крви, рана?

Шта! Зар вас ни Чаталџа не може да расвести

Синови грозног Крума, унуци Џингискана?...

Сливнице! Тужно име! Спомене, вечно живи, 

Нашега лакоумља, детињске журбе наше,

Зар тебе није, авај, заборав скрио сиви?

Зар опет горки отров из горке братске чаше?

Сливнице!Црни плоде негдашњих злих времена,

Од ког би Кајин силом да себи ловор свије,

Ти значиш само слабост негдашњег суверена,

Ал’, ти не значиш пораз, не значиш срам Србије!

Сливнице, где се један васцели народ пон’о

Са шаком деце наше – па шта је с тим добио?

Ти ниси наша мрља! Ти никад ниси оно

Што је француски Седан, бугарски Велбужд био!

И ми смо зато мирни. Нећемо рат. Ал’ када

Ваш ратни бес допире и до нас чак овамо,

Дижемо рукавицу! Чујте нас добро сада:

На Сливници смо били. Бићемо опет тамо!

Тамо, кроз ваша села, градове и равнице

Грмеће “Боже правде!...” Сад збогом! До виђења!

Да живи српски Битољ! Да живе хаубице!

Ура! Поправ’те добро сливничка утврђења!

21. априла 1913.

Војислав Ј. Илић Млађи - “Крвави цветови”