Темељ
Још не пресахнуше недра зазидана,
На којима се Скадар бели диже.
Кроз столећа у млазевима стиже
И душе чара чудотворна храна.
Ко сребрн ехо прохујалих дана.
Ал’ опет сила прети да те збрише,
Да нам те отме, да те нема више,
На души да нам будеш нова рана.
О, не бој нам се, горди граде!
Положићемо наше груди младе
У темељ твој ко да су каменове.
И место млека точићемо крви
Бујичним млазом да све силе смрви –
Да нам те држе за векове нове.
Светислав Стефановић
Босанска Вила бр. 10 1913.
Нема коментара:
Постави коментар