Nunc
dimmite …
Замире
ломот пушки, гром топова.
Оре се
трубље, а добоши бију.
Уздухом
крила стере доба нова.
Српски
барјаци Приштином се вију.
Излазе
дјеве, кано срне лаке,
И
побједнику захвално се смију;
Кидају
цв’јеће, посипљу јунаке.
Све
диже главу …. Радост бљеска жива.
Са
груди мőре нестаде и тлаке.
Стољетни
старац Ђорђе прислушкива;
С
кревета бола праунучад пита:
“Што се
то данас необична збива?’
“То
Србин, дједе, на Косово хита,
Да пред
Милоша поносито ступи,
Да
турског цара за здравље запита…”
Десницом
старац по бедри се лупи,
И рече:
“Боже, је ли то могуће,
Да
данак једном доплатисмо скупи?
Да моје
жеље ти испуни вруће,
Те дугу
кажеш оку што се гаси,
Пре
нег’ из старе иселим се куће?
Ох
слатки с неба мојем уху гласи!
Стољетна
данас процвјета ми нада!
Једини
сретни мог живота часи!
До
прозора бих, дјецо ишô радо,
Да
српски барјак трудне очи виде,
Пак
нека вјечна тама на њих пада.
Кроз
прозор дјед вам хоће да изиде,
-Одору
моју изн’јеће на врата –
Да с
војском српском до Тулбета сиде.”
Унучад
старца под пазуху хвата;
Доведоше
га до прозора мала;
С
барјака под њим бл’јесну крст од злата.
Низ
прозор дједу с’једа брада пала,
Кô саг
у почаст застави слободе;
Од чуда
војска под прозором стала.
Баш
сунце облак зракама прободе:
Са
браде сребро, с крста злато сину;
Опсјевом
главу старчеву ободе.
Барјактар
дигну барјак у висину.
Дрхтавом
руком старац барјак узе,
Грчевито
је к уснама привину.
Слободе
знамен оросише сузе.
Кô
задњи пламсај св’јеће с’јевну очи…
Дух
сломи слабе стогодишње узе,
К
Тулбету лети … Т’јело се укочи ….
А.
Тресић Павичић, Беч
Босанска
Вила бр. 17-18 1913.
Нема коментара:
Постави коментар