Никола Боројевић - Србомрсцу

Србомрсцу

Тко гођ својој сљепој страсти двори,

Када мисли, пише и говори,

Да Хрвати Србљем нису браћа,

Том је обће презирање плаћа;

Јербо мрзост и неслогу буди,

А не оно, што здрав разум жуди.

Кој’ но сјеме неувело сије,

По цвјетнику људске хармоније,

Да свак’ зрелом жетвом божјег злата,

Кити стожер пун до сва три ката,

С’ врх кога нам слава поносита,

Тробојница значајвно честита.

Данас већ не зову тужни гласи,

Шокци богци, власи сиромаси,

Нег’ весели као на пиру знанци,

Највећега рода и племена,

Без уштрба вјере и имена.,

Насљедници славни’ прадједова,

И њиови’ храбри’ витезова’,

Код свакога боја и мегдана,

Кано и уз Јелачића бана,

Кад стигосмо спас Аустрије главни,

Те стекосмо устав равноправни.

С тога је и сабор загребачки,

Док бијаше непосредно нашки,

Одлучио стално, једногласно,

Мудро, право,  досљедно и јасно,

Да су Србљи кано и Хрвати,

Свуд једнако као браћа признати.

Канимо се дакле раздорице,

Коју цигли нацрт кирилице,

Горе негол’ трн у око боде;

Те пренимо троми сан слободе,

И зорицу, која сунце рађа,

Штоно колу под липом угађа,

У ком пјесмам рачи и нагађа,

Сбор хрватско-србске задружбине,

Освјест  југославјанске родбине.

На Рјеци, на дан светог Димитрије 1869

Ник. Боројевић

Матица – Нови Сад   бр.34   1869.