Светислав Стефановић - Св. Ђорђе у Барбалуши

Св. Ђорђе у Барбалуши*

Закопаше те, наша слико давна,

Скрише те шаром коранових сура,

А поврх дође Запада боја сура

Ко беда душе, ил’ ко судба кивна.

Кћи царева нам залуд моли Бога,

Аждаја страшна из језера тмура,

Мучи је, дави, под канџе је гура,

Мори је смрћу, дугом столећа многа.

Ал’ она вечно млада као нада

Мре, ал’ и кроз смрт на витеза чека,

Ко сунце сјајна и тако далека,

На бељцу, брзом ко пролећна река.

И гле, кроз вера и царство руине

Излеће Ђорђе да врагу главу скине.

* У сада католичкој цркви у Барбалуши пред Скадром српски војници пронађоше испод католичког и турског слоја малтера старинске иконе српских светаца, од којих особито лепу св. Ђорђа.

Босанска Вила бр. 10 1913. 

Светислав Стефановић - Раде Неимар

Раде Неимар

Доста већ снаге што само хајдуке и делије ствара,

Сит сам већ и тог Марка што друмове царске оре,

И тих мегданџија љутих што живе тек да се боре,

Превише крв нам стазе земље и неба шара.

Света ми дође сад рука Рада Неимара,

Што куле и мостове зида и божје гради дворе,

Виле и тајни дуси чудесно са њим зборе,

Он тајним силама диже што и сам Демон обара.

Сва су већ царства и славе прошлости нема и сива,

О толкој борби и крви и саме песме већ ћуте –

Само Радове градње стоје ко нетакнуте.

Смерни неимар царски он Вечног неимар бива,

На небу самом су његове куле подигнуте –

Тог побратима вила цар анђела целива.

Светислав Стефановић

”Српски народ” бр. 1  1943.

Свет. Стефановић - Скадарске легенде - Темељ

Темељ

Још не пресахнуше недра зазидана,

На којима се Скадар бели диже.

Кроз столећа у млазевима стиже

И душе чара чудотворна храна.

Ко сребрн ехо прохујалих дана.

Ал’ опет сила прети да те збрише,

Да нам те отме, да те нема више,

На души да нам будеш нова рана.

О, не бој нам се, горди граде!

Положићемо наше груди младе

У темељ твој ко да су каменове.

И место млека точићемо крви

Бујичним млазом да све силе смрви –

Да нам те држе за векове нове.

Свет.  Стефановић

Босанска Вила бр. 10  1913.

Светислав Стефановић - Село

Село

Све темеље ти си људском друштву дало,

Дом и породицу, главна упоришта,

Богови ти пазе и штите огњишта,

Хлеб насушни даје само твоје рало –

Човека си земљи привезати знало,

Херојем и свецем си њега учинило,

Миром и лепотом њега испунило –

Молитвом и песмом њега даровало.

И свему што свет још великога ствара

Давалац си вечни и вечита жртва,

Без тебе зла вила све руши, разара!

Из твоје се крви све обнавља, живи,

Без твог срца све би пустош била мртва,

Ко гај ког напустише Фаун ии Диви.

Светислав Стефановић

”Српски народ” бр. 1  1943.

Светислав Стефановић - Темељ

Темељ

Још не пресахнуше недра зазидана,

На којима се Скадар бели диже.

Кроз столећа у млазевима стиже

И душе чара чудотворна храна.

Ко сребрн ехо прохујалих дана.

Ал’ опет сила прети да те збрише,

Да нам те отме, да те нема више,

На души да нам будеш нова рана.

О, не бој нам се, горди граде!

Положићемо наше груди младе

У темељ твој ко да су каменове.

И место млека точићемо крви

Бујичним млазом да све силе смрви –

Да нам те држе за векове нове.

Светислав Стефановић

Босанска Вила бр. 10 1913.

Светислав Стефановић - Сен краља Владимира

Сен краља Владимира*

Ко одсечена светитељска глава

На равни мора, ко сребрној плочи,

Вечерње сунце склапа мртве очи.

Вео му смрти стере магла плава,

Што дими одсвуд ко да испарава

Бојиште крви скоро проливене;

И по дољама воде разливене

Ко грдне локве крви причињава.

Над Обликом се ноћ ко рака склапа,

Док тајно ко бол, кроз логор се краде

Овита маглом сенка Владимира.

Коб мучеништва сва срца натапа,

Круну живота свак жељан да даде. –

Падају тихо сени ноћног мира.

Бушати код Скадра, 26. III 1913.

* Први српски Краљ св. Владимир пре скоро 1000 година, опкољен на Облику (код Скадра) од маћедонског цара Самуила, да би спасао свој народ, предао се. 

Светислав Стефановић

Босанска Вила бр. 10 1913.

Свет. Стефановић - Ноћ на Овчем Пољу

Ноћ на Овчем Пољу

Прошо сам ланце грозних винограда

И леје зрелог мака, место гора.

Пуче пустош што свим видиком влада,

Валовита, ко пустош силног мора.

Месец је гледо слом сунчевих крила,

Жудно ко да би пио жарког зрака;

И врело злато дана поста свила

Ноћи, беле, без и пруге мрака.

Мирно је поље крвљу напојено

И нахрањено месом од јунака;

Дубоко спава, као опијено

Соком од лозе и зрелога мака.

И ваздух мртав; ништа се не креће;

И ноћ је пуста, без сна и без вила.

Огромна нека црна тица леће,

Нечујно, круто непомичних крила.

Загушљива је ноћ и чудно млака,

Чудно и грозно, као најежена,

Ко топла кожа још свежег мртвака,

Као у страсти угушена жена.

Од леја мака и од анатона

Мирише ко од испарене крви;

А местимице задише на она

Телеса црна, од којих мру црви.

Свака је кућа раштрканих села

Згрчена, нема, шћућурена, скрива

Ко неизречно грозну страву. Бела

Ко авет самрт на свакој почива.

И све је немо, грозом ужаснуто;

Ни шума воде, ни шапата грања,

Ћути поље, пусто, мртво – жуто;

Ни даха нема ноћиног дисања.

Кресну ли откле даљних стража ватре

Или одјекне туп дозив војника,

Ко да све нека страшна рука затре,

Загуши, запти, ко крик дављеника,

У бескрајном пространству поља смрти.

Пустоши гроза ту се увећала

Ужасом смрти; ту је удар крти

Смртоносних крвника пуста шала

Спрам загрљаја брата ил’ другара

Што кугу носи, пољупцем је даје.

Пољупцем што ни смрћу не изгара,

Ког отров још у мртвом телу траје

И сваки живац, сваки мишић тресе

За дуге часе, где већ часа нема. –

Небо је ведро, звезде сакриле се,

Ноћ је сама од ужаса нема.

Звездане очи покрила је свилом,

Да не гледа где смрт од бола јеца,

Тичура црна црним тучним крилом

Ко црна стрела груд ноћи просеца.

Свет. Стефановић, Штип

Босанска Вила  бр. 15 и 16   1913.