Дођи
Вечерас, касно, када мјесец гране
И лаки шапат кроз грање се проспе,
зашуме снови и визије сане
-Ја ћу ти доћи моја лијепа госпе.
И
чекаћу те наслоњен крај кипа,
Близу базена скривена у парку.
Док мјесечина б’јеле руже сипа
-Ја ћу ти причат моју чежњу жарку.
О, дођи! Тада испод мирних грана
Ми ћемо сањат и жудити снено;
Дрхтаће срце наша младост рана
-Ја ћу ти љубит усне, лијепа жено.
Дођи! и тад на наше чежње страсне
Небо нек раскош и звијезде проспе.
Уз шапат ноћи сањиве и касне
-Ја ћи ти љубит очи, моја госпе.
Босанска Вила бр. 3 1912.
Нема коментара:
Постави коментар