уторак, 08. децембар 2015.

Свет. Стефановић - Ноћ на Овчем Пољу



Ноћ на Овчем Пољу

Прошо сам ланце грозних винограда
И леје зрелог мака, место гора.
Пуче пустош што свим видиком влада,
Валовита, ко пустош силног мора.

Месец је гледо слом сунчевих крила,
Жудно ко да би пио жарког зрака;
И врело злато дана поста свила
Ноћи, беле, без и пруге мрака.

Мирно је поље крвљу напојено
И нахрањено месом од јунака;
Дубоко спава, као опијено
Соком од лозе и зрелога мака.

И ваздух мртав; ништа се не креће;
И ноћ је пуста, без сна и без вила.
Огромна нека црна тица леће,
Нечујно, круто непомичних крила.

Загушљива је ноћ и чудно млака,
Чудно и грозно, као најежена,
Ко топла кожа још свежег мртвака,
Као у страсти угушена жена.

Од леја мака и од анатона
Мирише ко од испарене крви;
А местимице задише на она
Телеса црна, од којих мру црви.

Свака је кућа раштрканих села
Згрчена, нема, шћућурена, скрива
Ко неизречно грозну страву. Бела
Ко авет самрт на свакој почива.

И све је немо, грозом ужаснуто;
Ни шума воде, ни шапата грања,
Ћути поље, пусто, мртво – жуто;
Ни даха нема ноћиног дисања.

Кресну ли откле даљних стража ватре
Или одјекне туп дозив војника,
Ко да све нека страшна рука затре,
Загуши, запти, ко крик дављеника,

У бескрајном пространству поља смрти.
Пустоши гроза ту се увећала
Ужасом смрти; ту је удар крти
Смртоносних крвника пуста шала

Спрам загрљаја брата ил’ другара
Што кугу носи, пољупцем је даје.
Пољупцем што ни смрћу не изгара,
Ког отров још у мртвом телу траје

И сваки живац, сваки мишић тресе
За дуге часе, где већ часа нема. –
Небо је ведро, звезде сакриле се,
Ноћ је сама од ужаса нема.

Звездане очи покрила је свилом,
Да не гледа где смрт од бола јеца,
Тичура црна црним тучним крилом
Ко црна стрела груд ноћи просеца.

Свет. Стефановић, Штип


Босанска Вила  бр. 15 и 16   1913.












Нема коментара:

Постави коментар