Друга Требјешка разура 1789. године

Друга Требјешка разура 1789. године

Све планине попанула тама,

А Требјесу ђетелина трава,

Кроз њу шеће Богданова Стака,

Мила шћерца Бућића Богдана,

Синовица Малише Сердара.

А каква је китна Требјешанка,

Китна, дивна ка’ бијела вила.

Цури нема но седамнест љета,

А дванаест сплела плетеница,

Обрвице с мора пијавице,

Трепавице крила ластавице,

Лице бјело ка’ на гори сунце.

Да погледа по сунцу Требјесу,

Бијеле би куле запалила,

А камо ли срце у Турчина.

Па се на њу просци натурили,

Просе просци са свакоје стране:

Од Цеклина два Ђурашковића,

С Орје Луке кућа Бошковића,

Од Дробњака војвода Станиша,

А од Пиве Лука Љешевићу,

А од Жупе кнеже Бојовићу,

А од Гацка Срђевић Шћепане,

Од Бањана попе Копривица,

Са Гра’ова  Лучић Вујадине

Од господског рода Вујачића,

Од Никшића Вуче Марковићу.

Добри просци, а бољи оџаци;

Ама Стака неће ђавољега.

Баш то јутро Богдан уранио

И са њиме Малиша Сердаре,

Брат рођени Бућића Богдана,

Па Малиша  говори Богдану:

“Ој, Богдане, брате од матере,

У тебе је шћерца јединица,

Дивна Стака ка’ бијела вила,

Њојзи пара нема до ћесара,

Ни јапије¹) до Стамбол капије,

Па се Стаки просци натурили,

Добри просци, а бољи оџаци,

Ама Стака неће ниједнога;

Сви родови главни што имасмо,

За душмане себи пофатасмо.

Но, Богдане, давај коме Стаку!”

Док завика Малишина Анђа:

“Мој ђевере, Бућићу Богдане,

Нешто би’ ти причати имала,

Но не смијем о том помислити,

А камо ли казати истину.”

А Богдан јој збори и Малиша:

“Збори Анђо, дајемо ти вјеру,

Да ти ништа учинит’ нећемо.”

А прича им Богданова Анђа:

“Ево има три године дана,

Нешто Стака глави са Турцима,

С Барјовићем, проклетијем врагом.

Исто њојзи два долазе сина,

Сина оба од града диздара,

По имену Беган и Авдија.

Нешто веже – ђаво је притеже,

Пут бијела Никшићкога града.”

Кад зачуше Богдан и Малиша,

Богдан рече Малиши Сердару:

“Дај, Сердаре, да је коме дамо,

Ко ће први довести сватове.”

Богдан рече, послуша Малиша.

Најближије Вуче Марковићу

Из Никшића између Турака,

Најприје ће довести сватове.

Одмах Вуку књигу направише:

“Зете мио, Марковићу Вуче,

Купи свате ајде по ђевојку,

Е ћемо ти поклонити Стаку.”

Бијаше се близу догодило

У суботу пред Васкрсеније.

А кад Вуку ситна књига дође,

Да ће Богдан дати му ђевојку,

Одмах скупи двадесет сватова

И два сина Дамјан и Тадију,

Да Николи доведу ђевојку,

И одоше свати по ђевојку.

И у јутро повели ђевојку,

Да вјенчају у бијелу цркву.

Српски народ хита б’јелој цркви,

Поп Никола летурђију служи.

Ма ни Мара не сједи залуду,

Мила љуба Бућића Богдана,

Но диздару оправила писмо,

Ђе му Стаку Срби уграбише.

А кад диздар виђе лакрдију:

Скупи одма’ двадест Бајровића,

А двадесет другијех грађана,

Што ли Љуца, што Феризовића,

Па по’ита  пред бијелу цркву.

Мала црква а много народа,

Сувишак се пред цркву мољаше,

Но се Стака богу не мољаше,

Као што јој ни помоћи неће,

Но се шета испред б’јеле цркве.

Надгледа је Дамјан и Тадија,

А гледа је Беган и Авдија,

Оба сина од града диздара.

Док запјева Ђапића Станојка:

“Смиј’ се враже, у Будошке влаке,

Јутрос ти је радња испанула

У Требјесу пред бијелу цркву.

Двоји свати, а једна ђевојка,

Једна цура, четири ђевера:

Два Турчина и два Каурина,

У пасу им пуне леденице,

Међу њима сребрни анџари,

На рамена бистри џефердари,

О појасу ћемерлије криве;

Гледају се мрко попријеко,

Један другог, а сви на ђевојку.

Одиста ће затурити кавгу –

Биће доста за зиме пастрме,

Јер је ово састанак крвави.”

Два Турчина цуру докопаше,

А то виђе Дамјан и Тадија,

Четири им пукоше кубуре,

Те убише два Диздаревића.

Одма’ паде Беган и Авдија,

А допаде Дамјан и Тадија,

Обојици посјекоше главе.

Ала банда заметну се кавга.

Јунак добар Феризовић Салко,

Скочи Турчин, поклопи ђогина,

А потеже сабљу димишкију,

У кауре јуриш да учини.

Не даде му Бабићу Матија

(Са сред села из Драговољића),

Уграби га одма’ џефердаром.

Пуче пушка Феризовић Смаја,

Те погоди Бабића Матију,

Ни земља га жива не шчекала.

Скочи Турчин Аџиманов Дуро,

А потеже сабљу са гаврана,

Да Кауре њоме пресијеца.

Не даде му Угреновић Марко,

Но га одма’ уграби латинком.

Пуче пушка Бајровић Ахмета,

Те уграби Угреновић Марка,

У томе се грдно завадише.

Ту погине двадес’т и четири:

Осам Срба, шеснаест Турака.

У томе се боју раздвојише,

А побјеже Богданова Стака,

Да утече Бајровића кули.

Но не даде Малишина Анђа,

Но братову узе леденицу,

Па завика Богданову Стаку:

“Стани, Стако, са срећом ти било,

Да ти руфо – преобуку дамо,

Да не идеш гола у Никшиће!”

Превари је, уједе је гуја,

И уби је братском леденицом:

Нека сада иде Бајровићу

И вјерује свеца Мухамеда.

Тад се с градом завади Требјеса,²)

И била се до Илина дана.

Мањи вишем одољет’ не мога,

Но побјеже Богдан и Малиша

У Пјешивце, пошље у Морачу,

И Требјесу Турци освојише.

Требјешани сви се раселише,

Раселише своју поселицу,

На зло веље себе и Никшићу.

Никшић     Забиљежио: А. Лубурић

¹)Јапија – Струк

²)20 минута на исток од Никшића под брдом “Требјесом”  становало јер до 1789. године чувено херцеговачко племе Требјешани, који су увијек ратовали с Турцима и до разуре очували независност. Овај је догађај био почетак крвавог рата између херцеговачких племена и Никшића, који се завршио ослобођењем Мораче. - Писац

Босанска Вила бр. 90 и 10   1913.