Душан Петровић - Нема те више

Нема те више 

Ти постојиш само у успоменама,

Носимо те собом у својим душама,

Помињемо с болом са бледим уснама,

Јер живиш још само у нашим сновима...

Кад смо одлазили - ти си нас пратила,

Сву смо твоју прошлост понели са нама;

У души си својој са нама патила,

И кад смо отишли - остала си сама.

Понели смо собом твој крст у самоћи,

У судбини нашој сва твоја распећа,

Да твој удес носе у крвавој ноћи

Наше болне душе и рањена плећа.

Ал’ ми ипак ћутке, к’о на каквом пиру,

Испијамо чаше горчине и жучи,

И стојимо неми, у светачком миру,

Док нас горка стварност самртнички мучи.

И тако лутамо - с тобом у самоћи,

Сећања нас болна још вежу за тебе -

Твоје старе славе и негдашње моћи -

Све док и нас удес грубо не погребе.

Тебе нема више тамо где си била,

Где су очи наше угледале дана,

Згаснуше огњишта што су некад била

Уточишта тузи и лек наших рана.

Тебе нема више - нас је небо мраком

Засуло к’о море риком страшних вала,

Да нам живот слије са самртном раком

И душе затрује проклетством свих зала.

Свака наша суза пре него што кане

Блиста твојим болом одано и жудно,

И рањено срце - чак и када стане -

Биће вечно с тобом, и вечито будно.

И кад најзад прими препуњена чаша

И наш задњи уздах на самртној стази,

Доћи ћемо теби, добра мајко наша,

Тамо –

Где сва твоја слава никад не залази!

Душан Петровић

Гласник Српског историјско-културног друштва “Његош”