***
За ме су страни ти људи, жене,
Што бледа лика за животом јуре.
С похотним смехом мрачном гробу журе.
И чији живот к’о цвет воден вене,
Док море страсти говори кроз мене,
И вали мрве сред вртлога, буре,
Титанске хриди и литице суре,
И при том реже, проклињу и пене…
Ја више живим нег’ та маса цела.
Вечност је једна ту у грудма свела…
Умрла давно … И ја о њој снивам…
И вучем живот, проклињем га, хулим,
И слабом ногом мучним путем хрлим –
Уздах и сузу горку у тешку клетву сливам.
Драгослав Илић
Босанска Вила бр. 3
1908.
Нема коментара:
Постави коментар