Душан Петровић - Сан

Сан

Зашто је суморно на умору борје?

Да л врхови њини што звездама броде

Виде нове зоре, ново праскозорје,

Ил путеве таме што у понор воде?

Ветар тромо њише врхове у борја,

Тешки шум зајеца, као јаук poбa;

Глас немани хара без сна и обзорја,

Авет смрти трује ово глухо доба...

Борје, борје тромо, где су снаге твоје?

Где видици светли, хоризонти плави?

Где закони правде што судбину кроје,

И луча слободе сужњу да се јави?

Грех гуши, убија, саблазан царује;

Крици, јаук, вапај - све узалуд, авај!

Глад безброју људи костурницу кује,

Бич смрти фијуче - ал борје не чује!

С хуком свет пролази, хоризонт крвари;

Душе у очају смртни страх проткива,

И нигде светлости да надом озари.

А савест у борја мртве снове снива.

Борје, црно борје, да л’ знаш худу плату:

Сати немо ткају покров смрти твоје,

Пашћеш под кнут грозном, крвавом Пилату,

Да мртви изброје мртве дане твоје.

Сном тешким, чемерним, успавано борје

Замрло у тами - к’о дубоке воде;

Мртвилом суморним ћути зеленгорје.

Док кроз поноћ нему звезде броде...броде...

Душан Петровић

Гласник Српског историјско-културног друства “Његош” 

Јуни  1991.