Милан М. Петровић - Црква у моме селу

Црква у моме селу

На ивици самој шумске висоравни,
Притешњене уздуж са два гола брега,
Где манастир беше из времена давни',
Кад се раја крила од збега до збега,

На скривеноме месту, са кратким видиком,
К'о сребрна кула, из прастарих бајки,
Уздиже се скромна црква са звоником,
Посвећена нашој светој Богомајки,

Столетне су букве рашириле гране,
К'о да од њих тражи природа сама,
Од временског зуба да штите и бране,
Ово свето место Господњег храма.

О, дивне лепоте! кад кроз њине гране,
Продре сунце као кроз одећу горњу,
Да у ове дивне и пролећне дане,
Још боље осветли златни крст на торњу.

Ниже сане цркве Раковица хуји,
Понекад ућути, к'о да стазу бира,
Или слуша звоно са цркве кад бруји,
Ил' молитве стида и божјег пастира...

Испред цркве спомен - над студеном водом,
С именима златним од дна па до врха:
Оних што умреше за златном слободом,
Од чијег се мача једно царство скрха...

Тај мермерни спомен биће вечни зборник,
Витезова славних којих више нема,
И причаће вечно - тај неми говорник,
Како мајка децу Отаџбини спрема...