Дан бола
Сву ноћ је ветар витл’о и врискао по путу,
Сву ноћ је чудан ветар по крововима дув’о.
Данас је мирно и немо. – негде у неком куту
Девојци једној мртвој свадбено мећу руво.
Голем се спушта облак, спушта, пада и пада,
У кућама су деца и јабланови стрепе.
Тишина тамна иде. – А негде на крају града
Девојци једној мртвој склапају очи лепе.
Путују страх и жалост са чудноватом шумом
И срца мраком пуне. – Жалосне свеће горе.
Пратње се у црнини помичу бледим друмом
Девојци мрачан поздрав и задњу песму зборе.
Милош Видаковић
Босанска Вила бр. 8 1912.
Нема коментара:
Постави коментар