Ибро Хомам - Хасанагина љуба

Хасанагина љуба

(Народна пјесма)

Пропио се Хасанага

из Биограда,

И он пропи триста гроша

и триста дукат’.

Још се триста задужио

пијућ ракију,

Па ено га своме двору,

своме б’јеломе,

Па говори милој мајци,

старој кадуни:

"Опремај се мила мајко,

стара кадуно,

Да те водим у чаршију,

да те продајем!

Тешко сам се задужио

пијућ ракију”.

Кад то чула вјерна љуба

Хасанагина:

“Води мене сархош-ага,

те мене продај!

Љубу мореш вазда стећи,

мајке никада”.

Кад то чуо сархош-ага

једва дочека,

Па он узе вјерну љубу

за б’јелу руку,

Одведе је у чаршију,

па је продаје.

За њу ишће триста гроша

и триста дукат’.

Купује је Кизлар-ага

из Цариграда,

За њу даје триста гроша

и триста дукат’.

Још се триста пребројио 

гледећ’ каква је.

Одведе је своме двору,

своме б’јеломе.

Вечерали и сједили,

акшам клањали.

Проговара Кизлар-ага

из Цариграда:

“Де устани вјерна љубо

Хасанагина,

Па нам стери вунен’ душек,

мехку ложницу!”

Она не хће ни ријечи,

већ што заплака.

Проговара Кизлар-ага

из Цариграда:

“Што је теби вјерна љубо

Хасанагина?

Што је теби робињице,

што је што плачеш?

Али жалиш б’јеле дворе

Хасанагине?

Али жалиш стару мајку

Хасанагину?

Али жалиш Хасанагу,

једног сархоша?”

Говорила вјерна љуба

Хасанагина:

“Ја не жалим б’јеле дворе

Хасанагине,

Нит ја жалим стару мајку

Хасанагину,

Нит ја жалим Хасанагу,

једног сархоша,

Већ ја жалим једног брата,

једног рођеног.

Име му је Кизлар-ага,

ко што и теби,

Па он оде у планину,

ловак да лови,

Како оде, виш’, не дође,

за глас не знадох”.

Ја почем би, робињице,

брата познала?”

“На руци му има рана

демир-дората

А на челу сијах бенић

међу обрвам”.

Кад то чуо Кизлар-ага

из Цариграда,

Он задрну свилен рукав

уз десну руку,

Кад на руци бјеше рана

демир-дората;

А подиже фино-фесић,

јунак уз чело,

Кад на челу сијах-бенић

међу обрвам’.

Тад се они познадоше

братац и сестра,

Загрлише, пољубише,

сузе пролише.

Књигу пише Кизлар-ага

сархош Хасану:

“На поклон ти триста гроша

и триста дукат’.

Ходи води своју љубу,

моју сестрицу!”

Прибиљежио од Ибре Хомаме у Коњицу

Фехим Х. Башчаушевић

Босанска Вила бр. 23 – 24  1910.