Вукац Страинић и Спужани

Вукац Страинић и Спужани

(око 1600. год.)

Зета равна и брда пространа,

У њима су мјеста поносита, -

Равно поље и зелене горе,

И сувише планина Корица,

А испод ње Ријека Тројица.

Ту је кула Вукца Страинића

Што је јунак скоро – начинио,

Око куле мермерли авлију.

Он у кули има Никца сина;

Никцу нема пара до Ћесара:

Што је хитар и што је паметан

И одвише лијеп и угледан.

Коња има што га други нема

И оружје боље од другога;

Још је Вукац оженио сина

Ришћаницом лијепом дјевојком;

Бјеше млада соја господскога

Ал’ мирише Мухамедом свецом,

(Е је она родом од Приморја,

Са сред Бара дје станују Турци).

Вукац има поља и ливаде

И бијеле овце на хиљаде,

На стотине коња и говеда.

То зачули спушки зулумћари –

Седам бега од бијела Спужа:

Једно бјеше бего Кучевићу,

А друго је Омер Лисичићу,

Треће Алил Ахмет-беговићу,

И Алија Имраимовићу,

Па Усеин Асановић бего,

Ибро Љуца и Авдија млади.

Па кад чуше, на ноге скочише

И дебеле коње појахаше,

Па их ето на Вукчеву кулу.

Дочека их Вукче Страинићу,

Коње води у коњско подрумље,

А бегове на бијелу кулу,

Па им каву и ракију служи.

А двори их Никчева љубовца:

Гологлава као мушка глава.

Гледају је си седам бегова,

Живо им је срце понијела.

Па питају Вукца Страинића:

“А дје ти је Никац Страинићу?”

Вукац на то њима одговара:

“Отиша’ је у лов у планину

И повео хрте и огаре.”

Беговим аврло мило било,

Пију каву и бистро ракију;

Добро их је Вукац дочекао:

Заклао им овна четвртака

И убио челу пријесједу;

Даје вино, а даје ракију

И сувише шербет-медовину.

Пошто пише и кад вечераше,

тада рече бего Кучевићу:

“Чујеш, море, Вукче Страинићу!

Подај мене Никчеву љубовцу

Једну ноћцу у конаку моме,

На поклон ти данак и харачи!”

Тад се Вукац у невољи надје,

Па он своју снаху погледује,

А влахиња погледује Турке.

Видје Вукац бруку и невољу,

Прошета се испод б’јеле куле;

Пита љубу: што ће и како ће,

Зна ли Никац куд је обрнуо?

А она му тако одговара:

“За Никца ти казат’ не умијем,

Ни о томе тебе сјетовати,

Него ради како ти је драго!”

Па се Вукац на дворове врати,

Ал’ му снаха сједи медју Турке!

Па говори Вукац Страинићу:

“Снахо Јело, шинула те гуја!

Чудно су ти омилили Турци

Као што си медју њима расла;

Знаш кад чује Никац Страинићу

Посјећи ће и тебе и Турке!”

Трену млада ка’ да се помами:

“Мио свекре, право да ти причам,

Ја сам мњела, живота ми мога

Да су ово тебе пријатељи,

Кад их "вако стимајеш на кулу!"

Па искочи млада из Турака.

А скочише сви седам бегова,

Ухватише Вукца Страинића,

Савезаше уз дирек од куле

Јадног старца за танке конопе,

И дванаест слуга похваташе;

Похваташе, па их савезаше;

Ухватише Никчево дијете –

Луда Гаша од седам година,

Те из куле д’јете истурише;

А несрећну Јелу ухватише –

Ухвати је беже Кучевићу,

Поведе је у танку одају…

Луди Гашо као змија цикну

Па побјеже у гору зелену.

Бјежа д’јете ноћно без мјесеца,

Док дубоко у планину задје,

Заспа Гашо у гору зелену

Но погледај чуда изненада:

Ту се Никац нагонио близу,

На катуне код својих чобана;

Код чобана доша’ на конаку

И за њиме хрти и огари.

па огари Гаша нападоше,

И дијете пашчад познадоше;

Па у гору код њега легоше.

Ето Никац код својих чобана

А нема му хрта ни једнога,

Па се чуди Никче Страинићу

Дје су њему хрти и огари;

Хрте ваби, ништа не помаже.

Па се опет Никац подигнуо,

Да он хрте и огаре тражи.

Стоји писка хрта и огара,

Јер чујаху Никца господара,

Ал’ дијете оставити неће.

А зачу их Никац Страинићу,

Па ми право на огаре додје;

И ту видје чуда изненада:

Медју њима мали гашо спава,

Спава Гашо као јагње младо.

Никац се је томе зачудио,

Па за руку Гаша дохватио

И од сна га Никац разабрао;

Умио га студеном водицом.

А дијете уморено љуто,

Од сна се је једва разабрало.

Па га Никче Страинићу пита:

“Од куд, Гашо, у гору зелену?

Која те је нужда доћерала!”

Дијете му право кажеваше:

“А, мој бабо, Никче Страинићу!

Слушај бабо, да ти јаде кажем

А за нашу охадјену кулу:

Ту додјоше из далека људи,

И нашега дједа савезаше

И свезаше слуге свеколике,

Моју мајку за руке узеше,

Уведоше у мрачну одају,

А из куле мене изтурише

И од куле врата затворише.

Ја побјегох гором у планину

Да ти, бабо, ове јаде причам!”

Кад зачуо Никац Страинићу

Што  му каже нејако дијете,

Олану јунак како огањ живи;

Собом узе нејако дијете,

Остави га код својих чобана;

А дебела дјога закрочио,

Па полеће кроз гору зелену …

Таман први пјевци ударили,

Додје Никац под бијелу кулу;

Па пред кулу одјаха дјогина,

И од куле отворио врата.

Кад погледа по бијелој кули

Ал’ је кула пунана Турака!

Пију Турци каву и ракију,

А Кучевић у одају спава.

Трену Никац ка’ од неба муња,

А повади мача зеленога;

На бегове загон учинио,

И посјече бега Лисичића.

Како бега земљи обараше

И на Никца пет рана падаше;

Ал’ се Никац ранам’ не подаје

Но на Турке боље насрнуо.

Побјеже му Ахмет беговићу,

А стиже га Никац са андзаром,

На двије га поле прекинуо.

Па се врну у бијелу кулу

И од куле затворио врата,

На бегове мушки насрнуо;

Па посјече Имраимовића

А Авдија бјежи на прозоре;

И њега је Никац пристигнуо,

мачем ману по свилену пасу,

Док у двоје паде у авлију!

Усеин му кроз пендзер искаче,

Те обије ноге саломио.

Ибро Љуца остаде у кулу,

Писну Ибро, зове Кучевића,

А Кучевић из одаје сијну

И на Никца оба ударише.

Ма се бије Никче Страинићу,

И њему су ране одољеле,

Хоћаху га освојити Турци.

Но дотрча Никчева љубовца,

Она видје што се урдаило;

Па је турску сабљу орихватила

И до старца Вукца долазила,

Посјече му на руке конопе.

Плану Вукац ка’ од горе муња,

Намах турску сабљу уграбио,

Ибра Љуцу лако ударио:

Кроз срце му сабљу протурио!

За собом се старац окренуо,

И он видје бега Кучевића

Дје се с Никцом бјеше ухватио

И рањена Никца освојио.

Но дотрча Никчева љубовца,

Турску сабљу носи у десници,

Ману сабљом Страинића Јела,

И прободе бега Кучевића.

Беже паде, а Вукац припаде,

Од рамена осјече му главу. –

Посјекоше све седам бегова,

На Никца су девет љутих рана,

Па добави од мора медике,

Те се вида докле се извида.

Ал’ ту више становати неће,

Но отиде главом по свијету

Да он нову постојбину тражи.¹)

¹) у оном крају, гдје је ова пјесма постала, прича се као поуздано; да је породица Страинића живјела у Косовом Лугу – Бјелопавлићима, а на мјесту које се и данас назива: Страинићи. сам овај назив ово нам доста јасно свједочи.

Планина Корица и вода Тројица, поменуте у самом почетку ове пјесме, данас већ не постоје под тим именима, али се поуздано може држати:  да је то брдо Коравац о Ријека Сушица, који се налазе у непосредној близини старе постојбине Страинића, који су се, можда, у оно вријеме тако и називали. Онамо се још приповиједа и то: да су Страинићи (данашње село) негда били постојбина старога бана Страинића, но то је, наравно, мање вјероватно.

По саопштењу дра Јована Ердељановића, доцент биоградског Универзитета, - који је у 1910. години путовао по Катунској Нахији, у циљу њенога етнолошког проучавања, - у селу Мајсторима (на Ловћену) код братства Кустудије одржано је предање, да су они потомци Вукца Страинића. Онои причају, да је неки спушки бег  један пут дошао са заптијама у њихово село и чинио им насиља, због чега њихов предак  Вукац убије бега, и одатле се исели и додје на Ловћен. Пошто је неко вријеме у Ловћен четовао, настани се у Ераковићима, и од њега се разроди данашње братство Кустудије.

Из нештампане збирке:

Ђ. М. – Драговића-Ђуричковића 

БосанскаВила бр. 15-16   1911