Cрпству

Српству

Српство мило, ти средиште само

Мога санка и млађане јави,

На отрку крвавих вјекова

Витешких ти раздробљених уда

Ступам млађан, па по њему гледам

На ударце – на те ране тешке

И на крв ти проливену свету. –

Ој! Српство мило, Српство моје драго,

Није ово срце од челика;

Дубок уздах рањенијех груди

Твог великог некадашњег житка

У  живац га млађано дирнуо;

Пуца срце, а немоћна душа

У поступу туге и жалости

Кроз твоје је запливала груди,

Па се на њих вије и извија;

Чује клопот крвничких копита

Под сијенком скопане …..

Ђе по њима у колаче скачу;

Слуша звекет крвавих сабаља,

Што на њима дијеле мегдане

Ради Бога и крста часнога

На русвају твојих остатка!...

Види млада и осјеца тужно

Развалине освештаног храма,

Међу њима успомене горке

Потиштеног твојега олтара! –

Чује било будна срца тога

Под тијеском додијалих мука

Ђе за новим животом вапија! –

Па успламти, а срце затуче

Да ти т’јело из праха извуче!

Али уда?!

Без крила се неможе  лећети

Без уда се не копорну т’јело;

Тартар злобни у бијесу своме

Раздроби их, па у гвожђе тешко

Оковао и веза’ за с’тјене …..-

Она дрхћу, ама ланац крути

Још их јаче камену притеже;

Труну овдје, ђе чами у праху

Опет срце на ново се буди

Ема бије, - одјекују груди –

“Крила амо” ! –

                Авај, Српство мило!

Узаври ми крвца по жилама,

Ускипе ми прса, а срдашце

Туче, буди да развуче груди:

Што ме мајка не роди јунака! –

Да исвукнем Краљевића ћорду,

Крути ланац да раскидам њоме,

Да се трупу твоја уда приме;

Живо т’јело да васкрсну њиме! –

Само да је! –

Не бих млађан у усхиту своме

Тужна хора божанственог духа

Поврх твог ти извија’ олтара,

Но весео на криоцу твоме

Пјевао ти пјесмице у крило:

Поздрављам те, моје Српство мило!

                                               ……………..ћ

Глас Црногорца  24-XI-1889