Радомир Кривокапић – Орлински - Пловац

 

Пловац

Радомир Орлински – Бар.

 

Притајан огањ свети обвијен у пухору¹

У олтар древна храма тајанствен чека дах,

Да сијне чудним сјајем, к’о зв’језда кад у зору

С врхунца пурпурнога на један бљесне мах.

 

Промрзнут пловац ломни са бурног океана

Разгријат хоће груди на пламу огња тог, –

Пропјеват’ жељан хоће, кад лед му са усана

Растопи усном врелом љубави страсне бог.

 

К’о цв’јет ће олеандар заруђет’ лице тада,

И сијнут очи опет промрзлом пловцу том;

На жалу самцу ће се појавит вјера, нада

Ко Ибис света птица – да л’јечи груди лом.

 

На грани запловиће од кедра са Ливана

По бурном мору опет, док нађе пристан свој;

Ко б’јели морски галеб — у пјени окупана

Без весла лаћа хоће пркосит, бури злој.

 

¹ Прашина.

 CPЂ  SRÐ

Радомир Кривокапић–Орлински - Vates

 

 

Vates.*

Радомир Кр. Орлински - Бар Црна Гора.

 

Развиј крила, свјештена божице,

Однеси ме на обале оне,

Гдје у вал’ма Гениј купа лице,

Пак у свере прхне васионе.

 

Гдје на твоја божанствена њедра

Ушика га арфа милогласна,

Чист ко роса из етира ведра

Кад се буди бистрог ока – јасна.

 

Смртну росу кад сунца осуше,

Тад љубавни огањ угашени

О Геније, чудотворни душе!

Распири ми, из санка ме прени.

 

Занешени дух ми кад заплива

Низ пучину маглене прошлости,

Суза ће ми чиста да умива:

Гробне плоче, прах трулијех кости.

 

Бујна младост у кивот’ гдје труне,

Ал’ ко феникс ускрснути не ће,

Ту прах оних, што носише круне

Санак снива, жели прве среће.

 

Древна прошлост кад двери отвори,

Чудом својим свакога засјени,

Свете зубље вјечни плам гдје гори,

Из ког чита неуморни Гени.

 

У садашњост миром вјечно кади,

Појућ’ химне у заносу силно,

А по гробљу од прошлости сади

Биља рајског сјеме преумилно.

 

У олтару божанственог храма

Ја ћу сркат мирисе од смирне,

И свемиром, куд се шири тама

Прелетаћу кроз висе етирне.

 

Као птица из рајскога гнијезда

Кад се к небу плаветноме вијне,

У лазуру сусрест’ ће ме зв’језда,

Што ће чудном свјетлошћу да сијне.

 

О божице, чудотворном руком

Вјечну искру запали у груди!

Златна арфа да умилним збуком

Успаване духове пробуди.

 

Низ океан мудрости погледни,

Освјештано перо у њ умочи,

Капљом скваси усне, језик жедни,

Росом светом попрскај ми очи!

 

Нек ми небо буде лист хартије

У оквиру седмобојне дуге,

Зубља зраке своје кад разлије,

Да прелетим у миртове луге.

 

Да се тамо у валима купа,

Занешења дух да прозре тајне

Од извора, гдје богиње скупа

Ловорове вјенце плету бајне.

 

Гдје свјештеник пали вјечну зубљу,

И обзорје са њом дочекива,

А серафим уз небеску трубљу

Химне поје и кроз лазур плива.

 

Као јелен на водама гора

Источник ћу од мудрости пити,

Дигнут пићем, као моћни ора

Васионом заносно се вити.

 

Небо ће ми бити лист хартије

У оквиру седмобојне дуге,

Дух ће крилат свуда да се вије

Изнад свијета ко’ анђео туге.

 

Ко Јеремиј тужни с развалина

Уз лиру ћу плачне вити збуке,

Злобни свијет к мени пут висина

Напериће стријеле и луке...

 

Тад стењање мог рањеног духа

Срца њина не ће да растужи,

Рука св’јета пакосна и глуха

Чело ће ми трњем да окружи...

 

Гдје се капи од отрови крију,

„Пехар славе“ мени ће да нуди,

Уста ће га до дна да испију,

Разнијеће ватрене ми груди...

 

О божице, чудотворном руком

Вјечну искру запали у груди!

Златна арфа да умилним звуком

Успаване духове пробуди.

 

* Пророк у смислу пјесник.

 CPЂ  SRÐ

Радомир Кривокапић Орлински - Пехар

Пехар

Весеља прште пехар..., његових капи пјене

Живота бура разви и неста од њих траг,

Вез којих младост моја к’о узбран цвијет вене —

А груди моје дрхте, к’о без топлине наг...

Ах...! символ од старости сад црне власи рано

Посипат’ моје поче..., јер хоће жића чун

Утопит’ људи злобни у море непрестано... —

Па зашто — зашто ја сам у њином оку трун?!! —

Ти, музо, бићеш узрок, ал’ просто нек’ ти буде,

Избраник твој нека сам, — знам, пјесник бит’ сретан

Не може за живота..., ал’ гусле нек’ загуде

У храму од истина, па да ћу живјет’ дан..,!

Већ извор суза сахне — тај свједок јасни туге,

По небу мог живота крстари црн облак;

Подижем к небу очи, ал’ залуд — нема дуге,

Да круг свој боја каже — божански наде знак!

Још поноћ усном својом целива чело вјечно,

На ком је печат мука, што маме силни зној;

О кад ће црни облак разагнат’ коло течно —

И пехар васкрснути, комада печат’ спој?! —

Пучином живота вјечно вали пјене

А груди су људске њихове стјене, —

Њоме плови сретно, ко имаде луку

И за крму бодро око, вјешту руку! —

Грахово, на св. Николу   Радомир Кривокапић

“Луча” 1896.

Радомир Кривокапић Орлински - Смрт

Смрт

Ув’јена коротачком одором од искони —

По царству свом нечујно муњевни шири лет,

А њено звоно тужно по дану, ноћи звони —

Те прати тајно душе у вјечни други св’јет.

Вјечито млада она на глави круну носи,

А њене очи црне чудноват сипљу зрак;

Језиком пламенијем све оштри ријез коси —

Тај скиптар њезин славни целива једном свак.

И снопом маха снажно, а капи горког биља

Улива све у уста и звона јечи тон, —

Те звуке чује само, у вјечност који циља

И тужан без прекида њих слуша тада он.

Живота пехар испи — тек чувене, боне р’јечи

Из груди полећеше и с њима тајни дух;

Овјенчан за живота сад ланац брига звечи —

Са врата смрт га смаче, — бијаше тежак — ух..!

У хладно тад наручје са мртвачке постеље

Узима живот слаби и крилом тули луч, —

Престаје живот тада и сваке св’јета жеље,

Јер двери гроба вјечног отвара црни кључ.

Свечаним ходом води у вјечност растворену

Са св’јета овог сваког, кад махне крилом смрт;

И рајник мој ће тамо...! 0 кад би душу њену

Са мојом пренијела у један бајни врт!

Цетиње                               Радомир Кривокапић

“Луча” 1896.