Miloš P. - Rěč domorodnog sina

Rěč domorodnog sina*).

Zbilja l' je tako? – tek me il' varljivo

Naveze Morfej na more vostorga?

Il' mi još nedavna bolětica

Dèrži u okovih svoje vlade?

Ne: snažna s mene mišca je svalila

Ove Hirona, pobědonosno je

Onu zajedno s krunom vlade

Tartara cèrnog u jamu vèrgla; –

Sladjene volne plitkoga potoka,

Prebělo inje goloj na rastini

Neda Morfeju, obajat me

Prirodnim volšebstvom svog objatja. –

Šta m' dakle pěva serdce voshitjeno?

Na što se cěli topim u pěsmama?

Il' šta me sad u tvoje diže

Gordi o ! Parnasse svěže lěsi?

Šta? – O! jest tako; tako i ostat će!

Otvažni Horvat glasom uzvikuje:

» Koi mi Serba, il' kog bratca

Kolje, taj moju mi toči kervcu “). «

Podobnim duhom diše l' i Sèrb k njemu?

Dalmatin, Bošnjak gotov je l' dušmanu

Za njega svoja stavit pèrsa? –

Samo bezuman se o tom sumnja! – –

O! skoro, skoro Muzo previsprena

Još zaderž lahka m' krilca podkrěpljati!

Neprestaj mi još otvarati

Nježnim u grudima sladki izvor! –

Ilirskog na srěd polja razliva se

Pegazov potok, Nimfe gdi s’ kupaju

Zabavu na volšebnu svoga

Brata i sestrice, otca, majke.

Da i Latona nas će obasjati,

Nas Minerva će kopljem oružati :

Da uma razpudimo vrage

Do sad na putu nam k cilju bivše.

Od svud obilno junost na bèrsnatu

Ilirskog puka svět sjaje mudrosti:

Iz nevěžestva tamne zibke

Světle da dojde pod Feba zrake.

En gustu maglu zlatjena Danica

Gordim korakom srětno rastěruje,

Rujnu svanutja Flore zoru

Gromno već kretju na Slavskom nebu ! –

Nit' svihornut će strěle Gromovlada

Podmuklog džina prêtnje strahovite,

Nit mač vijući s skrušit može

Bogate lětine zlatnu žetvu,

Narod kad je složan, vode i Mentori

Kad njega mudri. Ovi s’ kad slušaju,

Onog kad zavičaj se čuva:

Svezuje zlatnim sve ljubav lancem! –

Da, věruj Rode! istinu kazujem.

Mali tek pogled baci na Helene:

Nije l' im neprerivni metež

Stubove srušio gěrdnog carstva?

Nizvèrgnut Romu zar Odoaker bi

Mogo, s Bizancom bila je da sjužena?

Xerxes nekošta l' slogu Grajah

Na Maratonskomu kervnom polju?

Sèrbsko b’ zar carstvo na Kosovu palo,

Vražda s’ ulegla da u njega nije? –

Ah, dojdmo k sebi, zapretanu

Hitimo dizati dědah slavu!

Slavni zar Ilir zadnji će bivati?

Pèrvi kad nemož' – s drugim sporedit se,

Zar udvojit korake neće?

K tom zar nemami ga majka Slava?

Kad će on prestat ljuto bolovati,

Ah! ah! od kužne treklete nesloge?!

Rani mu s’ snažni melem pruža –

Rukom prezriteljno g’ dalje tura !... ?

»Serb usta puni« – Ilir zar prazni ih?

Po čem je, neznam, »Ilir neprilično?«

» Ta on će nam, veliš, Penatah

Imenu koren izčupat naših! «

Podlo pomislit: to l' se izraziti ! – ... ?

Otac zar sinu zla želiti može?

Il' s rěč još kom po mozgu věrze:

Dublje da brat bratu oči kopa/!?– –

Ne ime bratjo! lěpa nas već děla

U slozi čine slavnim i znatnima:

Sèrb, Ilir, niti Rus, Čeh, Horvat

Slavan je – a bez vitežkih dělah! – –

Božanstvo sveto – sladjanu Prosvětu

Gèrlimo zato: divni ju pratit će

Lik: Mir i Sloga, vzajmna Ljubav,

Ova gdi vlada, tu narod cvati !

Purpurni behar obćeg s’ tu naprědka

Nježno razvija, ruža pronicuje,

Prilježnoga znoj plugovodca

Klasi nagradjuju tu libijski;

Kèrvna tu Gorgon zalud razcěpljuje

Škripeće kandže: stoji na obrani

Egida tu Pallade spremna:

Rikom te s’ ona u pakó baca! –

Sve nas je vrěme kivno razdělilo:

Ono i trěba nas da opet spoji,

Dan taj da b' skorje sinut mogo, –

Sějmo mi na njivi obću slogu.

Tako nam samo vesela pěsma će

Vozduh prosěcat! slobodna noga će

Sestre nam orošenoj dědah

Kèrvlju po zemlji tak kolo vodit!! –

Iz Srěmskih Karlovacah.

* Pěsmu ovu priobćujemo posve tako, kao što ju dobismo,

Slaveno-Sěrbskom jeziku.

Miloš P.

Danica Ilirska br. 10   1840.