Драг. Р. Радуловић - Данка

Данка

Ноћ настала … На земљици

Свуд’ демонски ужас влада…

Бој прешао, пали борци,

Та једина српска нада.

У долини под чадором

Силан Турчин паша сједи,

Па душманским својим оком

Заробљену рају гледи.

“Хазурала, момци чили,

Дајте ину цуру красну,

Тај убави цв’јетак мили

Ту звјездицу св’јетлу, јасну.

Међ’ жгадијом што се сјаје,

К’о  зв’јездица, к’о Даница,

Доведте је мени амо,

Да јој љубим б’јела лица.

Вјерни с’ момци поклонили

Бајну Данку ухватише,

Кроз робље је проводили

И пред пашу доведоше.

Красна ђева сузе лије

Пред Турчином силним клече,

Диже своје очи чарне,

Па молећи тихо рече:

“Аман, силни господару,

Не дирај ми тога стида;

Пусти кући ђеву јадну

Да бабајку ране вида.

Да сахрани мајку стару,

Што за сином свисну тужна,

Да цјелива мртва брата,

Да походи војна сужна.”

А Турчин се силни смије;

“А тако ми жива Бога,

Пустио те, цуро, не бих,

За све благо рода твога.

У харему моме красном

Бићеш млада пашиница,

Око тебе поставићу,

До стотину робињица.

Обући те у од’јело

Од скупога сребра, злата,

Нанизаћу бисер-ђердан

Око твога б’јела врата….”

“Ах, престани, господару…

… Та прије бих погинула,

Нег’ хришћанском што би својом

Светом вјером преврнула!

Не треба ми красни харем,

Нити вјерне робињице,

Нег’ једино, господару,

Подари ми слободице!”

“Шта ти збориш, луда ддево;

Чију љубав ти одбијаш?

Моћног паше, господара,

Или можда шалу збијаш?

Или мислиш, да ћу лако

Пустити те на слободу?

Непокорна, ако будеш,

Тешко твоме јадном роду!

Све ђауре погубићу,

Сагорећу цркве ваше;

Сви ће тешко осјетити

Моћну руку силног паше.

“Пријети, пашо, грми, бијесни,

И шкргући страшне зубе,

Ал’ дочекат’ никад не ћеш,

Да Српкиња тебе љуби!”

Паша крикну … Руке диже

И на груди Данку стисну.

У наручју силног паше,

Српкињица дична врисну:

“Ал’ остаћу ипак чиста

Дин-душмане, црни гаде…”

Руку трже нож заблиста,

Силан Турчин мртав паде…

“Шта учини, цуро луда”

Крикну Турци са ужасом!

“Дужност своју ја испуних”

Рече Данка мирним гласом.

“за Српкињу праву, дичну,

То је света дужност била…

Дин-душманин један мање!

Ох, како је р’јеч та мила!

Ал’ не жалим за род мр’јети,

Убите ме што сте стали…?”

Једно Туре пиштољ трже,

Нанишани и – опали…

На истоку зора руди,

Росно цв’јеће свуд мирише.

Међ’ Турцима разјареним

Јунак-Данка сад издише…

*                          *                         *

Над Србијом мученицом

Црн се облак надавио,

Па се крвљу и сузама,

Над рајом се провалио…

Силни Турци пале, кољу,

Свуда пропаст, црни пак’о,

А раја се тужно пита:

“О, Господе, докле ‘вако?...”

Сарајево                Драг. Р. Радуловић

“Голуб” бр. 11 и 12  1906.