Срби Дубровника - О смрти Антуна Фабриса

О смрти   

Антуна Фабриса

жалосна пјесма

Све смо рјеђи, о судбино љута:

Вихар дува и десно и л’јево:

Сада један, а до мало други

јунак пада за јунаком славни.

Зачестала пјесма јадиковна,

Те нариче по избору боље

Перјанице, српске узданице,

Преко реда у гроб положене.

Ао јада

Изненада!

Еј инада

Кô никада

Зле судбине

Мимо ине,

Да нам сине

Од врлине

Немилице

Зачестице,

Све обори!

И Антуна не поштеди удес:

Баш у јеку и рада и добе

Оте нам га као гусар мрки;

Оте нам га недужна и права,

Кад је био на дохвату славе,

Висио се као витка јела,

Зној му поштен налик живи чистој;

Ојађелу остави нас браћу

И сметену, да кукамо за њим.

Врстан јунак, појава ријетка,

Опорбу је свеђ зорио смјело

Кô знан, простран одважан и смио;

Перо му је димишкија љута,

Књига била од попришта поље;

Ту однио ратове, мегдане.

Све је силе тјелесне и ума,

Па и живот посветио роду;

Завјештај му: поштење и значај.

Прегаоца задесила кивна

Аветиња од злорека врага,

Сплела в’јенац пељенова цв’јећа,

Залила га чемериком горком,

заграбљеном баш из Хада срдом. –

Борче мудра, јабуко нам пуста,

Поштењаче, без прирока главо;

Ето в’јенац, ког ти Српчад нуди:

Од ловора и од пôме свит је,

А на врпци харно спомињање.

Срби Дубровника

SRĐ   br. 20 i 21   1904.