На поласку
Остајте
збогом, наше мајке миле,
Сестре и
љубе!... Што вам сузе теку?
Нећемо никуд
у земљу далеку;
Ту ћемо
своје искидати жиле.
Ту ћемо
пасти, изгинути ведро,
И друг до
друга оставити кости;
А наше мртво
размрскано бедро
Збориће
свету за њихове злости.
Брат ће до
брата борити се часно,
Смрт са
животом и живот са смрћу;
И целом
свету тада биће јасно:
Како за
живот људи у смрт срћу.
Љубе и мајке
наше, и ви, селе,
Не дајте
сузи да вам оку кане.
Руке ће ваше
требати нам беле,
Кад крв из
рана наших тећи стане.
Осмејци ваши
нека буду таки,
Кô добре
мајке кад милују чеда:
Нек вам у
оку светлост види сваки,
И мелем,
сунце, спас и Бога гледа.
Тад ћемо
мрети са вером и надом,
У чврсте
горе мушка срца слити;
А тврди град
ће падати за градом,
И земља наша
опет наша бити.
Прока Јовкић
Ратни Записи
бр. 7
Нема коментара:
Постави коментар