М. Видаковић - Пјесма

Пјесма

Синоћ у сутон би мирис меда

Кроз цвјетне круне.

Ах, гледао сам сањарске очи

И прича пуне.

Синоћ у сутон сјене плаве

У башче пале.

Мене су такле бијеле руке

Бијеле и мале.

Синоћ у сутон звонца златна

У лишћу снену.

Ах, љубио сам разуздано

Бијелу жену.

И с тог’ сам ноћас срећу сањо

Визије бијеле

И љубио очи и грлио тугу

Ноћи цијеле.

Босанска Вила  бр.  23 – 24    1910.

Цетињски Вјесник - Писмо рањеника кући

Писмо рањеника кући

Драга мајко, моје миле сеје,

Ево мене да вам се најавим

Посље љута боја бардањолска.

Ђе погане Турке поломисмо

И у тврди Скадар саћерасмо.

Нек се слави Краљево оружје,

Ка’  што се је вазда и славило!

А ту смо га добро окупали

У поганој крви азијатској

Све у здравље Краља свијетлога!

И Његове див-јуначке војске!

Три дана смо боја туна били,

Јер се брани јуначки Турчине;

Али наши сиви соколови

На шанчеве јуриш учинише,

На бајонет Турке избачише,

Кроз шанчеве пловљаху љешине

Посред крви дивљих Отомана.

Баш кад наши поломише Турке

Погоди ме комат од шампјера,

А пристиже зрно митраљешко,

Те ме ево сада у болницу

На Цетињу у Дому Владину.

Но, немо’те за мене мислити,

Ер имамо предобра доктора

Баш Ернеста племића Диринга;

Са свакијем од нас ти поступа

Ка’ да смо му од срца отпали

По мало је такије’  доктора!

Бог му дао све што зажелио,

И хвала му од земље до неба;

Исто ка’но  нашим сестрицама

Племенитој госпођици Добне,

Из Енглеске земље моропловне,

Која ‘ноје дворска госпођица

С Краљевима сиједа за трпезу,

Ма рад тога нимало не преза,

Да јуначке муке ублажујеа

Превијајћ’  ране нам убојне.

А са њима двије госпођице

Ђукановић млађана Милица

И Милуновић Танана Јелена –

Два цвијета ломне Горе Црне,

Са њима се њини поносили,

Младости се лијепе наносиле.

Бог им дао и срећу и здравље,

А од мене ово им поздравље.

Цетиње, 5. фебруара 1913.

Рањеник с Бардањолта

Цетињски Вјесник   бр. 13   1913.

Мостарка - У зиму

У зиму

Прозоре ми зима ишарала мразом,

Стакленим шипкама трошну стреху стару,

Покровац од снега разастрла стазом,

Димњацима мрклим устакла шубару.

Прозебли се врапци испод стрехе гуре

Кљунићима малим чешукајућ’ перје,

По авлији деца, трчкарају,  јуре,

Збијају у груди снежано иверје.

И док ми у пећи ватрица пуцкара

И, кроз рупе, модре језичиће плази,

Ја све гледам једнох хамалина стара

Суморан и тужан где по снегу гази …

Мостарка

Српски књижевни гласник, књига тринаеста

Јелена Остојић - Боли…

Боли…

-Кажи ми: што си тако тужан друже,

Набрана чела и сав таман тако?

Мутан поглед говори ми јасно:

Ти много трпиш и тајно си плако.

“Надао сам се, заносио дуго,

Мој сан је добар и обасјан био…

Ја сам у њему вјеровао Бога

И као себе ближње сам љубио,

Отворио и себе, сан и срећу –

И они су ме својим братом звали!

Волио сам их све … А једну највише …

А зашто су ми срце ишчупали?”

Јелена Остојић, Зворник

Босанска Вила бр.  10  1911.

Окићење Дечана

Окићење Дечана

Кад сагради славни цар Шћепане,

Кад сагради  високе Дечане

И удари велику звонару,

Па он поче окићати цркву,

Са крстима и са иконама.

Б’јеле цркве од источне стране,

Поставио дванаест олтара,

Сва су врата од сухога злата.

Прекривена скерлетном кадифом;

По дну ките од сухога злата.

Пале ките по бијелој цркви;

Уз кадифу извезене главе,

Извезени од злата крстови.

У олтару дванест ћелија,

Ђе се свлачи дванаест владика

И дванаест златнијех сандука,

Ђе но стоји дванаест одежда.

А до врата дванаест шћемлија,

На шћемлијам’ дванаест чирака,

Све чираци од сухога злата.

Код чирака дванест јеванђеља.

Више врата три крста од злата,

Фаћају се кубета од цркве,

По њима су драги каменови,

Пред њима су сребрни синџири.

Из кубета, из бијеле цркве,

На синџирим’ три кандила златна.

У кубету, у бијелој цркви,

Икона је од сухога злата,

Та икона од Бога самога,

Пред њом служи кандило од злата.

Наоколо драги каменови,

Сјаје кубе у бијеле цркве.

Од истока, виш’ олтарских врата,

Постављено четерест икона.

На сриједи три златне иконе,

Оковане у златну оправу.

Што икона на сриједи бјеше,

Неђељице и Богородице,

Међу њима Христа Спаситеља,

Пред њом служи од злата кандило,

Суха злата седамнаест ока.

С једне стране до иконе златне,

То бијаше светога Јована.

С друге стране светог Аранђела,

Крсно име славног цар Шћепана.

Виш’ њиха су три крста од злата,

По крстовим’ драги каменови,

Искићене од злата иконе.

Од истока, од бијеле цркве

Од олтара до кубета цркве,

Намјештено тридесет икона,

А пред сваком кандило од злата,

На сред цркве два стуба од злата.

Фатају се до кубета цркве,

Пред њима су два златна темера,

На темерим’ два златна бајрака.

На врху су од злата крстови,

На крстовим’ драги каменови.

Златне ките висе по бајраку,

Дифаћају до бијеле цркве.

На ступовим’ дв’је златне иконе,

Једна бјеше светога Николе,

Друга бјеше светога Илије.

Туде служе два златна кандила,

На кандилим’ од срме синџири.

У сред цркве на источну страну,

Три високе стављене шћемлије,

На њима су три крста од злата,

Фатили су до кубета цркве.

Шћемлије су кадифом застрте,

По кадифи злато извезено,

А крајеви по цркви панули,

На шћемлијам’ три златне иконе.

Што икона по сриједи бјеше,

То икона Петра апостола;

С једне стране икона од злата,

То бијаше светога Ђорђије;

С друге стране светог Димитрија,

И ту служе три златна кандила.

С десне стране у бијелој цркви,

Саљевена од злата столица,

Висока је до кубета цркве,

По њојзи су од злата крстови,

То столица бјеше патријарска,

Отален се народ благосиља.

С другу страну висока шћемлија,

Висока је дванест басамака,

На врху су три крста од злата,

И ту стоје три златна чирака,

Ту се гласи часно јеванђеље.

Б’јелој цркви на источну страну,

Од источног краја до олтара

Туде служе два златна кандила,

Пред кандилим’ од злата иконе,

Једна бјеше светог оца Саве,

Друга бјеше светог Василије.

А крај цркве до западне стране,

Туде леже два б’јела сандука;

Туде стоји манастирско благо.

У олтару, у бијелој цркви,

Три ћивота један до другога,

Два су пуна светога тијела,

У трећеми ништа не имаде,

То је царе за се оставио,

Када буде мријет’ по земану.

Што је врата на бијелој цркви,

Застрта су у златну кадифу,

По дну ките од сухога злата,

Дофаћају бијела камена,

Туде стоје два златна темера,

Вијају се два златна бајрака:

Један бајрак светога Илије,

Други бајрак светога Ђорђије,

Светог Ђорђа и с њим Димитрије.

У бајрака светога Илије,

Два су слова од сухога злата.

У бајрака светога Ђорђије,

Два су коња од сухога злата,

На бајрацим’ од злата крстови,

У крстовим’ драги каменови,

Из крстова гајтани од злата,

На гајтаним’ златне ките висе,

Плазају се ките по камену,

Ко да ситне голубице л’јећу.

Из збирке Н. Т. К.

Босанска Вила бр. 11 и 12   1913.

Милош Видаковић - Дођи

Дођи

Вечерас, касно, када мјесец гране

И лаки шапат кроз грање се проспе,

зашуме снови и визије сане

-Ја ћу ти доћи моја лијепа госпе.

 И чекаћу те наслоњен крај кипа,

Близу базена скривена у парку.

Док мјесечина б’јеле руже сипа

-Ја ћу ти причат моју чежњу жарку.

О, дођи! Тада испод мирних грана

Ми ћемо сањат и жудити снено;

Дрхтаће срце наша младост рана

-Ја ћу ти љубит усне, лијепа жено.

Дођи! и тад на наше чежње страсне

Небо нек раскош и звијезде проспе.

Уз шапат ноћи сањиве и касне

-Ја ћи ти љубит очи, моја госпе.

Босанска Вила бр. 3    1912.

Свет. Стефановић - Ноћ на Овчем Пољу

Ноћ на Овчем Пољу

Прошо сам ланце грозних винограда

И леје зрелог мака, место гора.

Пуче пустош што свим видиком влада,

Валовита, ко пустош силног мора.

Месец је гледо слом сунчевих крила,

Жудно ко да би пио жарког зрака;

И врело злато дана поста свила

Ноћи, беле, без и пруге мрака.

Мирно је поље крвљу напојено

И нахрањено месом од јунака;

Дубоко спава, као опијено

Соком од лозе и зрелога мака.

И ваздух мртав; ништа се не креће;

И ноћ је пуста, без сна и без вила.

Огромна нека црна тица леће,

Нечујно, круто непомичних крила.

Загушљива је ноћ и чудно млака,

Чудно и грозно, као најежена,

Ко топла кожа још свежег мртвака,

Као у страсти угушена жена.

Од леја мака и од анатона

Мирише ко од испарене крви;

А местимице задише на она

Телеса црна, од којих мру црви.

Свака је кућа раштрканих села

Згрчена, нема, шћућурена, скрива

Ко неизречно грозну страву. Бела

Ко авет самрт на свакој почива.

И све је немо, грозом ужаснуто;

Ни шума воде, ни шапата грања,

Ћути поље, пусто, мртво – жуто;

Ни даха нема ноћиног дисања.

Кресну ли откле даљних стража ватре

Или одјекне туп дозив војника,

Ко да све нека страшна рука затре,

Загуши, запти, ко крик дављеника,

У бескрајном пространству поља смрти.

Пустоши гроза ту се увећала

Ужасом смрти; ту је удар крти

Смртоносних крвника пуста шала

Спрам загрљаја брата ил’ другара

Што кугу носи, пољупцем је даје.

Пољупцем што ни смрћу не изгара,

Ког отров још у мртвом телу траје

И сваки живац, сваки мишић тресе

За дуге часе, где већ часа нема. –

Небо је ведро, звезде сакриле се,

Ноћ је сама од ужаса нема.

Звездане очи покрила је свилом,

Да не гледа где смрт од бола јеца,

Тичура црна црним тучним крилом

Ко црна стрела груд ноћи просеца.

Свет. Стефановић, Штип

Босанска Вила  бр. 15 и 16   1913.