Милан Петровић - Богослужење

Милан М. Петровић

Богослужење

На молитву дошли; клеко роб до роба,

Голобради младић до старине седе.

Судбина је хтела да одједном оба

Трновити венец с Голготе наследе!

Клечи смерно робље испод неба ведра,

Где јутарњи ветрић освежава нерве,

И где Божји слуга држи крст од сребра,

И измирном кади из мале конзерве.

He чекају позив кроз брујање звона,

Далеко је њина домовина стара!...

Место звучних звона — мотор авиона

Над главама хукти и облаке пара.

Клечи смерно робље насред песка врела,

Пред иконом малом Богомајке Свете,

И кад се ко сети дечице и села,

Њему крупне сузе низ образ полете.

Њихова су чела избраздале боре —

He маре што камен колена им боде,

Само једну жељу упућују горе: —

Да се што пре врате у кутак слободе...

На Ђурђев дан 1941.     Милан Петровић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“

          

Милан М. Петровић - Епитаф

Епитаф

— У спомен владици Николају —

Овде где се скида трнов венад с главе,

И где туђа земља српску сузу попи,

Лежи верни чувар крста Светог Саве,

Што паде и умре на Христовој стопи.

Прогањан под крстом од града до града,

Ha издају тешку он никад не приста,

И кад би му срце отворили сада,

Видели би у њему Србију и Христа.

Он je први човек што гa српска деца

Прогласише живог за српскога свеца,

Који види своју икону у храму.

Зато му гроб деца ките првим цветом,

И српска му Муза урезује длетом

Свој епитаф тужни на надгробном каму.

1956.        Милан М. Петровић

Милан М. Петровић - Запиши, запиши . . .

Милан М. Петровић

Запиши, запиши . . .

Ко то пева кроз поноћну тмину:

“Не палите на гробљима свеће,

Свака свећа пали нову мину

И вас Срба више бити неће!

Овде, овде где се земља грби

Не стављајте крстаче на хумке,

Не пишите: Овде леже Срби,

Што су пали од усташке руке!

На пепелу цркве не зидајте

Јер у њима чека вас убиство,

Од радости срца покидајте

Да китимо Братство и Јединство!” . . .

То из српске запаљене Троје

Пева нама један Србин бивши,

А глас јекну са дна душе моје:

“Пре но умреш, запиши, запиши ...”

Милан М. Петровић

ГЛАСНИК Српског историско-културног друштва “Његош”  децембар 1959

Милан М. Петровић - Земљино око

Земљино око

Гле, како сада из земље дубоко

Наш нови извор извире све јаче —

“То није извор, но земљино око,

Видиш ли како наша земља плаче?

Огкад јој децу зароби и поби

И лик јој згази син страшне Медузе,

Очију безброј наша земља доби

Да може своје да источи сузе.

И док за децом земља сузе лије,

Дотле ће жедном доносити змије

У своме зубу кап отровног сока. . . ”

Опрости Боже, јер ја сам слеп био,

И нисам знао да сам данас пио

Просуте сузе из земљиног ока.

Милан М. Петровић

Гласник Српског историско - културног друштва “Његош”

Милан М. Петровић - Ја

Ја

Ја никада не дам да ме к'о пса воде
О челичном ланцу гробари слободе!
На ноге сам стао испод њеног стега,
Слобода је за ме - алфа и омега!...

Ја не дам човеку да ми љубав стекне
У часу кад оба живимо у срећи,
Који ће се мене пред страхом одрећи
Трипут док први пет'о кукурекне!...

Ја имам свој олтар на дну вреле душе,
Што га никад буре не могу да сруше.
Ту стоје две капи материног млека,
И кап свете крви Распетог Човека.

Ту мирише тамјан, што гори на жару,
И ту, у час онај кад певам и плачем,
Мој херувим слеће са пламеним мачем,
И никоме не да да приђе олтару.

Милан М. Петровић

Милан М. Петровић - Браћа у револуцији

Браћа у револуцији

“Нема брата док не роди мајка”,

Певали су Срби без престанка.

A кад дође . .. четрдесет прва,

И брат брата закла као црва,

Преста песма тога страшног данка:

“Нема брата док не роди мајка!”

И тад мајка у души све деце

Виде само анђеле и свеце!

И не виде испред кућних врата

Кад брат закла свог рођеног брата,

Нити виде, док трајаше клање,

Да син мачем скида главу са ње.

Умирући, виде у месецу:

Себе и сву загрљену децу.

Милан М. Петровић

Гласник Српског историско - културног друштва “Његош”