Лазар Перовић - Рисну

Рисну

Дивно ли је погледати,

Са пучине сињег мора;

Рисан бјели кад га јутром

Освијетли рујна зора.

Још кад сунце иза брда,

Позлати му дворе бјеле,

Сињег мора и долине,

И његове краје целе.

Испред којих њихају се

Таласићи сињег мора,

Острага га зеленилом

Кити красна густа гора.

Све маслина, ловорика

Поморанџа, лимун жути,

Ох, када те човјек види

Мораш му се допаднути.

Још његове дивне дворе

Силна брда окружују,

Те с’ врхов’ма својијема

У пучини огледују.

Гостопримства ко у теби,

Ријетко је игђе наћи,

Твојијема становником

Иде свако као браћи.

А они га дочекују,

Као отац свога сина

По томе се види да су

Братске крви од Србина.

Заиста сте људи прави

Свједочи вам ваше дјело.

Ви једини сачувасте,

Стародавно одијело.

Ал’ наступи онај данак

Да одлазим другом крају,

С’ уздисајем тад’ ускликну

С Богом Рисну дивни рају!...

Цетиње        Лазар Перовић

“Голуб” бр. 3   1885.