Секула Дрљевић - Сан

Др. Секула Дрљевић

Сан

Снивао сам млого, млого,

О чему све Бог ће знати,

Сад се сетит’ не би мого,

На једном ми дође мати.

Прихватих јој руку меку, 
и одох је целивати,

Не могах јој ништа рећи, 
тек изустих: “Мати, мати….”

Сад ме грли, па ме теши,

Сад нада мном сузу лије;

Сад ме гледа, па се смеши

И пита ме, како ми је.

Има’ бих јој млого рећи, 
али рећи нисам мог’о,

Погледам је, па уздахнем, 
и пролијем суза млого.

“Сећаш ли се оног’ дана

Кад ми с чела усијана

Смртни тека’ зној;

Ти кренуо у свет бели

А твоја ти мајка вели:

Не ид’ сине мој.”

Ја преда њу хтедох клећи, 
али ми се снага узе,

И хтедох јој нешто рећи, 
али само пролих сузе.

“Ал’ у свету где си да си

Уза ти је твоја мати,

Кад ти суза лице кваси,

Она ће је обрисати.”

То ми рече, нестаде је, 
а ја почех уздисати,

Пробудих се и очајно 
викао сам: “Мати, мати….”

Ср. Карловци                Секула Дрљевић

“Голуб” бр. 8    1902.