Мило Јововић - Радост пламаљећа

Мило Јововић

Радост пламаљећа

Пролеће је дивно; оно на све прене

Љубичицу плаву, мирисаво цвеће –

Зеленијем лишћем гору заодјене,

И у живот бајни природу окреће.

Са пјесмицом мило славујева гласа,

У тишини ноћној разл’јеже се гора,

И чује се шапут сребрни таласа

Што пјенуше рубом тиханога мора.

Скакутају јањци, игра им је, мила –

Несташни лептири по цветови шећу,

Вредну пчелу носе неуморна крила,

Да покупе сласти по шареном цвету.

Све под небом што је, у крилу природе

Нови живот прима – из санка се буди,

И тебе ће једном, мили српски роде,

Прамаљетна зора сјајна да заруди.

Па и ти се радуј сјају прамаљећа,

И кр’јепи се надом на будућност славну,

У којој се блиста србинова срећа,

У коју он гледа своју славу давну.

Бар                                    М. Јововић

“Голуб” бр. 7  1910.