понедељак, 5. март 2018.

Мило Јововић - Радост пламаљећа







Радост пламаљећа

Пролеће је дивно; оно на све прене
Љубичицу плаву, мирисаво цвеће –
Зеленијем лишћем гору заодјене,
И у живот бајни природу окреће.

Са пјесмицом мило славујева гласа,
У тишини ноћној разл’јеже се гора,
И чује се шапут сребрни таласа
Што пјенуше рубом тиханога мора.

Скакутају јањци, игра им је, мила –
Несташни лептири по цветови шећу,
Вредну пчелу носе неуморна крила,
Да покупе сласти по шареном цвету.

Све под небом што је, у крилу природе
Нови живот прима – из санка се буди,
И тебе ће једном, мили српски роде,
Прамаљетна зора сјајна да заруди.

Па и ти се радуј сјају прамаљећа,
И кр’јепи се надом на будућност славну,
У којој се блиста србинова срећа,
У коју он гледа своју славу давну.

Бар                                    М. Јововић

“Голуб” бр. 7  1910.

















Нема коментара:

Постави коментар