Српче
Ја сам
Српче, - Српче поносито
И мајка ми
Српкиња је била,
Србин отац,
Српкиња ми сеја –
Српска земља
домовина мила!
Ја сам Српче
крвце вреле, бујне
Пуних груди
Србинскога жара,
Што ми
пламти – што ме раздрагава –
Згрејала га
Српска слава стара.
Кад се
сјетим славнијех јунака
На бојишту
јуначки што паше,
Што се
вјечно, храбрено борише
За слободу и
за име наше…
Кад се
сјетим кад и ја зажелим
Да бих мог’о
тако силан бити,
Да се и ја
за отаџбу милу
Могу тако
бити и борити.
Често пута
помолим се Богу:
“Дај ми,
Боже, Милошеву снагу,
Да сатарем
тиранију мрску
Да прославим
домовину драгу …
Да уништим
све страшивце худе
Испред
правде што се вјечно крију,
Да побијем
кукавице ове
Што неслогу
међу браћу сију!”
И клечећи
упрем очи своје
У школу Саве
светитеља,
Па је
питам:”шта ми радит ваља
Да се света
испуни ми жеља?
Како ћу се
осветити моћи
Душманину,
што ми народ мучи?”
А светац ме
милостиво гледа
Ко да каже:”Учи,
сине, учи!”
О, разумјем
поглед онај благи,
Ја разумјем
свете оне рјечи…
Јест, с’
књигом ћу побједити само
Она ће ме
довест правој срећи…
Да, учићу и
ноћу и дању
Све због
своје милене слободе,
Па ћу једном
ведра чела стати
И
викнути:”Ево ти ме роде!”
У Мостару,
1892.
Свет.
Ћоровић
“Голуб” бр.
21 1892.
Нема коментара:
Постави коментар