Светозар Ћоровић - Српче

Српче

Ја сам Српче, - Српче поносито

И мајка ми Српкиња је била,

Србин отац, Српкиња ми сеја –

Српска земља домовина мила!

Ја сам Српче крвце вреле, бујне

Пуних груди Србинскога жара,

Што ми пламти – што ме раздрагава –

Згрејала га Српска слава стара.

Кад се сјетим славнијех јунака

На бојишту јуначки што паше,

Што се вјечно, храбрено борише

За слободу и за име наше…

Кад се сјетим кад и ја зажелим

Да бих мог’о тако силан бити,

Да се и ја за отаџбу милу

Могу тако бити и борити.

Често пута помолим се Богу:

“Дај ми, Боже, Милошеву снагу,

Да сатарем тиранију мрску

Да прославим домовину драгу …

Да уништим све страшивце худе

Испред правде што се вјечно крију,

Да побијем кукавице ове

Што неслогу међу браћу сију!”

И клечећи упрем очи своје

У школу Саве светитеља,

Па је питам:”шта ми радит ваља

Да се света испуни ми жеља?

Како ћу се осветити моћи

Душманину, што ми народ мучи?”

А светац ме милостиво гледа

Ко да каже:”Учи, сине, учи!”

О, разумјем поглед онај благи,

Ја разумјем свете оне рјечи…

Јест, с’ књигом ћу побједити само

Она ће ме довест правој срећи…

Да, учићу и ноћу и дању

Све због своје милене слободе,

Па ћу једном ведра чела стати

И викнути:”Ево ти ме роде!”

У Мостару, 1892. 

Свет. Ћоровић

“Голуб” бр. 21   1892.