Секула Дрљевић - Виле

Др. Секула Дрљевић

Виле

Или снивах, ил’ је јава била,

Да над гробом пева бела вила.

Пева песму свога миљеника

Пева песму Бранка нам песника:

“Омладино, ја сам теби пево

Витештвом сам загрево ти груди

Златне дане свом сам роду снево

Кад од тебе једном буду људи.

Када сложно снагу окушате. –

Ако песму моју послушате.”

“Почео сам Србу ране лечит’,

Ал’ почето довршит’ не мога;

Што с’ усуди самрт мени спречит’

То ће ваша довршити слога.

Сада с Богом, када већ менека

Самрт не да видет’ српског лека.

Нека буде, што већ бити мора

Ја ћу Српство гледат’ одозгора.

Гледа ћу га – у тузи и јаду,

-Увек живи у неком наду.

У будућност Срб се славну нада

Док се сада потуца и страда.

Тешко оном, ког’ будућност лечи,

Тај се никад излечити не ће

-Слушај Србе песникове речи-

Јер се време хитрено окреће,

Кад будућност на прагу ти стане

Ни онда се лечит’ нећеш хтети

И онда ћеш чекат’  лепше дане,

Међу тим ћеш Србе и – умрети!”…

Даље нисам разумео речи,

Чујем само како гора јечи

Одјек лети – ао Боже мили! –

На све стране, где год Србин живи.

Сад к’ Авали плаховито текне

Да по земљи Србији одјекне,

Да разгреје залеђене груди,

Да Србина иза сна пробуди;

Али српско срце ледна стена

Не разуме љупка гласа њена

Ил’ не чују што им пева вила.

“Можда Србе давно гроб покрива!”…

Преста песма. Вила забринута

Уздахнула неколико пута,

Залепрша своја мека крила

Па к’ Ловћену брду полетила,

Да запева својим љупким гласом

Сињег мора над бурним таласом

На Ловћену брду високоме

На видику милом роду своме.

Тек Ловћену беше долетила,

Сусрете је плачна бела вила.

Једна другу сестрински целива.

“Зар ни овде нема ока жива!”

Није чула, што је чути хтела,

Ал’ из сузе све је разумела.

Натраг лети, горке сузе лије:

“Зар ни овде ока жива није?!”…

Кад год чујеш да ваздухом бруји;

То нијесу сићани славуји.

Уцвељених срца то су ваји

Српских вила то су уздисаји…

*

Са свих страна опасност нам прети,

На нас грдне зијају авети.

Српско име већ нам не признаду.

-Српско име, српски језик краду.

Ти Српчићу, српског’ рода дико,

Надо наша, добро свеколико,

Разумиде што ти пева вила,

Приђиде јој нека те целива.

Нек ти крилом помилује груди,

Љубав к’ роду у грудма пробуди.

Себичности ниске се одреци.

“Љуби Српство изнад свега”; реци,

“Српски језик, српске обичаје,

Српску веру љубим – светиња је”.

Србадијо, тако срећна била,

Љуби Српство! – То ти збори вила.

Ср. Карловци               Секула Дрљевић

“Голуб” бр. 2    1903.