Чудан сан
На памет ми
јутрос пану
Да ти кажем
мила мати,
Грозно
сн’јевах у мом сану,
Бог ће сами
добро дати.
Виђех ђе ме
заробише
Турци испред
куће наше,
Живога ме
ухватише,
И руке ми
повезаше.
Стадоше ме
тешким бичем
Немилице
ударати
У помоћ ми
зовем, вичем,
Саму тебе
драга мати.
Па и ти ми
доћи нешће,
Но им велиш:
главу с њега!
Ово синку
бјеше жешће
Но смрт саму
што угледа.
Од тог
страга сан искочи
Гледам,
дрхшћем истим страхом,
Тарем своје
сузне очи, -
Срце куца
јаким махом.
“Сан је лажа
Бог истина!
Јунаку се
сн’јева свака,
То је сине
празна тмина;
Куша срце од
јунака.
Што на помоћ
твом лелеку
Нехте доћу
мајка стара,
Него рече да
те с’јеку,
Истина се
томе ствара.
Јер српкиња
жели свака:
Да јој синак
мртав пане,
Да га крије
хладна рака,
Него робом
да остане.”
У Бару (Црна
Гора)
Мило Јововић
“Голуб” бр.
14 1892.
Нема коментара:
Постави коментар