Босанска
Голгота
Хиљаде су у сталном покрету,
Људи, жене, деца . . . туга сама.
Од свих ствари на овоме свету,
Носе само веру над верама.
Ветар урла, завијају вуци,
Снег до паса крије горске стазе.
Гладни, голи, ca штапом у руци
Непроходне планине пролазе.
Погашене звезде пред очима
Воде даље, нико не зна куда.
Безбројни су гробови у њима
Све срушили без вере у чуда.
Ca три стране прате их немани,
A ca чела смрт језива прети.
Све су дужи судбоносни дани,
A све тежи аманети свети.
Вера стење, срца тужно бију,
Од умора колена посрћу.
Очи сузе не могу да скрију,
Јер се душе не мире ca смрћу.
Дани, ноћи . . . читаве недеље,
Исте слике, поворка све мања.
Нигде ватре, још мање постеље,
Док се видик пред видиком склања.
Црна ноћ се спушта низ падине,
Стазе стењу од туге и рана.
Очи роне у сиве даљине,
Зора руди, али нема дана.
Три су мржње копља упериле
Ha остатке војске и збегова.
Црна земља прима сенке миле
Из прастарог гнезда соколова.
И кад Алпи, ca белим капама,
Отворише капије ледене,
Доврши се најтужнија драма
Поколења које нема смене.
Милан Јоков
Гласник
Српског историско - културног друштва “Његош”
Нема коментара:
Постави коментар