Сан витеза
Витез сања како гора јечи,
И глас зове Краљевића Марка:
“Где си Марко!? Чуј бајонет звечи…
А бој то је твоја љубав жарка.
Устај Марко! То су твоји људи,
Већ стигоше до Прилипа твога:
У сваког су од челика груди,
Без калпака нема ни једнога!”
И још витез на бојишту сања:
Како Марко по адету своме
“Нове Турке” по Прилипу гања:
“Смрт је ваша у топузу моме!”
Па се Марко са заставом вину:
“Где сте, Срби? Где су бајонети!?”
Силна војска око града плину:
“Ту смо, Марко! – Не жалимо мрети!”
Тад топова рикну хиљадама:
Сав се Прилип из темеља тресе!
Војска војску из шанчева слама,
Марко гледа и времену сме се,
Па се Шарцу на рамена баци,
К’о муња се кроз Бугаре вину,
За њим српски грнуше јунаци
И Прилипу дан слободе сину…
Бој се сврши на Прилипу граду;
Крв се туђа свуд рекама креће. –
Марко гледа Србадију младу,
И кроз српске пукове се шеће,
Па свуд руке херојима стеже:
“Здраво браћо!”- тражи костиј’ звуке, -
Џин раменом ни један не слеже;
Сваком беху од челика руке…
А Марко се херојима диви:
“Зар још има и оваквих људи?
Зар још има ко да вечно живи?
Зар још има од челика груди?!”
“Напред, Срби!”- Краљевић им каже.
Тако витез на бојишту снива,
Како Марко Србима помаже,
А Србија све силнија бива.
“На рекама Маћедонским”
Д. М. Јефтовић-Полимац
Војиште
Племенитим
Кћерима Албиона
Ове строфе
посвећује изгнаника душа бона,
Вама, добре,
племените кћери славног Албиона,
Што вас
свуда на бојишту слави српски ратник стари.
И вазда Вам
на великом милосрђу благодари.
Војиште.
Писац.
Нема коментара:
Постави коментар