У
јесењу вече
Изнад мога града ждрали опет броде
старим путевима врх брда и воде,
земљи сунца, мира, среће и слободе.
И док они језде поврх ноћних страна,
мени се чинило од њиног грактања
да јесење лишће што пада са грана
за прошлошћу плаче,
час тихо, час јаче,
или да с далека, преко тамних стена,
са ветром допире јецај рушних жена.
Гракћу ждрали, гракћу и весели лете,
а рука јесени смртни покров плете
и врх моје земље, мученице свете,
уцвељених мајки цвиле црне чете.
Гракћу ждрали, гракћу и радосни селе,
а у моме граду туге венац сплеле
и оргије гласне душмана се оре
кроз сву ноћ јесењу од мрака до зоре.
Д. Драгутиновић
Гласник Српског историско-културног друштва
“Његош” децембар 1959
Нема коментара:
Постави коментар