Димитрије М. Јефтовић - Полимац - Булатовић

Булатовић

Јечи, грми, сва се земља тресе…

Да се гвожђе у груди зарива

Кајмакчалан све крвавиј’ бива,

Време дође на јуриш се пође

Да се гвожђе у груди зарива …

Први лети Бошко капетане,

Ко Змај огњен кад рашири крила:

Коту црну узе и посрну

Млад, леп, висок ко на гори вила.

Рањен јунак паде на бојишту…

Преко мртвих другови га траже,

Да у вају, на свом издисају,

Булатовић своју жељу каже:

“Шта желите рећи, капетане?”

-“Је л’ Србија…. Одговор ми дајте!?...”

“Ту се ствара!...”- свак му одговара.

-“Ништа више… Ту ме закопајте!...”

Племенитим Кћерима Албиона

Ове строфе посвећује изгнаника душа бона,

Вама, добре, племените кћери славног Албиона,

Што вас свуда на бојишту слави српски ратник стари.

И вазда Вам на великом милосрђу благодари.

Војиште.                                                     Писац.