Д . Рајковић - Вапај

Вапај

Још једна чемерна новост из отаџбинске тмине;

Још један удар више; само нам пелен цвета!

Зашто су морале опет да се обистине

Наше најцрње слутње -

Пред лицем целог света!

Проговорио народ! И после пола века

Ропства, беде и срама и безбројних стратишта,

Изабрао је прошлост у слављу Нечовека

И мрак столећа овог -

За своја упоришта.

Зар је тај избор могућ крај непојмљивих зала!

Зар злотворима, вољно, дозволити да муче!

Зар нас пећинска милет толико отровала

Да опет гмижемо тмином где смо гмизали јуче!

Зар ништа нисмо чули о Срему, Кочевју грозном,

А Кочевја је било широм распете груде!

Зашто смо чекали до сад да би у часу позном

Проговорили гласом -

Обесвећене луде?!

Некад су племену српском странци певали оде

И ковали у звезде његова блистава дела,

Ал’ данас нашу стварност на очајање своде

Гомиле острвљене -

Са загађених врела.

И док народи срећни ведром свитању броде,

Свуд видицима нашим олујне тмуше прете,

Јер изабрасмо ропство уместо слободе!...

Зато тужим над тобом,

Мој изгубљени свете!

10. децембар, 1990.

Д . Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва “Његош” 

Јуни  1991.