Јован Поповић - Липовац - Књаз Никола покрај мора

Књаз Никола покрај мора

Приликом срећна повратка из Нице

Њезиног Височанства Књагиње Милене

3. Априла 1892.

Ма што си се сиње море

Тако силно узбуркало,

И крваве наше горе

Цјеливати бурно стало -

Сребропјени твоји вали

Из дубине дна морскога,

Зашто сад су похитали

Пут бјелога дворца могą?

И дворова мојих јаких

Кад се вали дохватите,

Ко улаци зашто лаки

На све стране с’ распршите!

Што је реци Српско Море,

Што весело мило бучиш,

Ка да хоћеш Српске горе

У њедрима да закучиш?!

Куда и ти вјетре лаки

Пут нашијех гора хрлиш,

Ка да хоћеш да крш сваки

Црногорски сад загрлиш?!

А ви птице прољетнице

Што летите муње летом

Видјесте ли дивно лице

Вјерне љубе бјелим свјетом?

Зашто небо ведро прије,

Као миса Вишњег Бога,

Радоснице сузе лије

Врх славнога дворца мога?

Кажи море, небо плаво,

И вјетрови с’ громовима,

Јесу ли ми чељад здраво,

Мила љуба с’ синовима?

Кад са југа долазите

Не виђесте л’  “моје звјезде”,

Глас какви ми доносите,

Да ли пут наш жељни језде?

Каж’те птице, каж’те вали,

Куд сте тако поитали?!

На валима мојим лаким

Ја ти носим сунце Твоје,

Са синчићем још нејаким

И сестрице двије своје.

Од радости морско дно је

Из корита похитало,

Не би ли ти сунце Твоје

У наручје што пре дало!

Јер се оно гасит стало

Без Твојега Књаже сјаја,

И тужно се расплакало

Сред туђега завичаја ….

Плакала је дуго тамо,

Да се суза кишом створи,

И замоли Вишњег само

На крш свети да ј’ обори!

Домовине да крш свети

И освјежи и ороси,

Јер му жега љута пр’јети

Да г’ осуши и покоси!

Зашто киша сада лјева

И громови неба бију,

Зато муња сад сијева

К’о  анђели да се смију.

Жељна бјеше завичаја

Твоја Књаже љуба вјерна,

Жељна бјеше загрљаја

Баш Ловћена старца смјерна!

Са сузама а на лице

Умолише - сиње море,

Вјетар лаки, мале птице,

Што пре љубит Српске горе.

Зато птице, вјетри, вали,

К’ дворцу Твом су похитали.

Црногорске у то р’јеке,

Поточићи и извори,

Разабраше рјечи њеке

Те ту море изговори.

Па с’ планина стрмоглавце

Пут мора су поитали,

И разбише пут кроз кланце

Да су с’ мора дохватили.

Море наше, Српско море

Планине те наше моле,

У књажевске што пре Дворе

Сунце виде које воле!....

Бар,  “Тополица”  3. априла  1892.

               Јов.  Поповић-Липовац

Глас Црногорца 18-IV-1892