Филип Ј. Ковачевић - Китица цвијећа

Китица цвијећа

За успомену Л. М. Д.

Жа’ ми није, пријатељу мили,

Е се срећа на лагана крила

Подалеко с’ тобом упутила

Преко мора Задру бијеломе.

Жа’ ми није ….. а што би жалио?

Ти полазиш, ђе слободну душу

Напојићеш божанственим даром

Свете вјере и српскога духа,

Аманета нашијех ђедова.

Ама жалим; што те овђе нема

Већ у колу милијех другова,

Да похиташ на састанке дивне

Ђе се браћа на еглеме дају

Око нове српске зоре бајне,

Бајне зоре и бијела данка

Поврх праха Радичевић Бранка!

Жалим, брате! - али боља нада

Тјеши срце ражаљеном другу:

Док се земља три четири пута

Око сунца на клуко обрне

Теби жеља дожељела дане

Ти на ове, брате, опет стране,

Да оживиш родољубним жаром

Ове ст’јене, овај камен свети

У аманет што ни остануло.

То је нада, што пријану твоме

На растанку срце утјешила,

Да весео десницу ти пружи,

Срцем кликне, ђе те браћа круже:

Ајде с’ Богом, Лазо, вјерни друже!

У Котору, 13. Октобра 1879.

Ф. Ј. Ковачевић

ученик гимназијални