Филип Ј. Ковачевић - На гробу војводе Ђура Матановића

На гробу војводе Ђура Матановића

Кад олуја црна урликне, захучи,

Не спушта се њежном цв’јећу по пољана,

Но високе храсте савија и мучи

Док ишчупа кор’јен из камена стана. -

И смрт црна када своје жртве коси

Не досеже мравка, што по земљи мили,

Но прваке људе и јунаке носи,

Што су своме роду дика и понос били.

Тако је и тебе, змају и јуначе,

Попут каквог храста смрт истргла клета,

Те и ко је чуја’ за те, сада плаче,

Камо л’ с ким си овог живовао св’јета.

Јер смрт таквог чојка, главара, јунака

И вишој би сили била удар худи,

Нек’мо  л’ овој шаци мучених горштака,

Којој су све и сва јунаци и људи.

А ти би у прве, од Ћеклића бане,

И у ратно доба и у мирне дане; -

И за своја дјела могао си смјело

Пред ким било часно исправити чело.

Отаџбини дужност сваку на олтару

Вршио си чојчки, вазда воље круте; -

Служио си вјерно земљи, Годподару,

И на праве младеж навраћао путе.

Убоге и слабе заклања’ си радо,

Одбијао напаст да људе не ћера;

Клеветама вазда смртни удар зад’о -

И судио браћи право без хајтера.

Смрћу си се титра’  и, пун смјела маха,

У очи јој гледат често си се спрема’;

Јер ка’ јунак од ње ниси има страха

Знајућ’  да без смрти - ни спасења нема.

И зато ти народ поврх вјечне куће

Хвале и признања лије сузе вруће -

Овај народ, бане, у чије ћеш груди

Живјет док  узбуде ка’ и тебе људи.

Глас Црногорца  24-VI-1900