Требевићска зора

Требевићска зора

Тишина и сад влада под крилом ноћне тмине,

Још благи анђ’о  санка  повише св’јета л’јеће,

-Кад мјесец  бл’једолики с обзорја плава мине,

Тада се и он тихо, нечујно к небу креће.

Пода мном Сарајево у полутамној сјени

Још мртвим муком ћути ко хрпа каменита,

Кроз маглу к небу стрше крстови позлаћени,

И безброј окованих, тананих мунарета.

Требевић гордо стоји, а ја му на врхунцу,

Свјежост ми горског зрака животом пуни груди,

Лакоми поглąд бацам у сусрет јарком сунцу,

Што но га истом сада драгана зора буди ….

Гле, истом прва румен стидљиви исток краси,

Сунчана прва зрака кроз њу се тихо вије,

С мунаре већ се чују молитве скромне гласи,

И јека јасног звона, што с торња ено бије.

Творчеву трону стигли умилни звуци звона,

И молитвени гласи сиједог мујезина,

Задрхта, затрепери цијела васиона,

Сунце се у раздрази винуло про висина ….

Преплићу му се зраци и чаробно се ломе

Гордоме Требевићу о орошене ст’јене,

Пак онда цјеливају у одражају своме

Крунице шарна цв’јећа  међ ст’јењем сакривене.

Шехерли Сарајево плану за часак тихи,

Ко да се разлило вишњега море злата,

Миљацка кроза њ јури као на лаки крили,

И мало подаље се зелених поља хвата.

Похитај брже, брже, Миљацко пјенушава,

Жури се, жури само, да стигнеш циљу своме,

Србима браћи причај крај Саве и Дунава

О шехер Сарајеву, о завичају своме ….

                                -мир Мир-

Босанска вила б. 14 1893