четвртак, 19. јун 2014.

Требевићска зора

Требевићска зора

Тишина и сад влада под крилом ноћне тмине,
Још благи анђ’о  санка  повише св’јета л’јеће,
-Кад мјесец  бл’једолики с обзорја плава мине,
Тада се и он тихо, нечујно к небу креће.

Пода мном Сарајево у полутамној сјени
Још мртвим муком ћути ко хрпа каменита,
Кроз маглу к небу стрше крстови позлаћени,
И безброј окованих, тананих мунарета.

Требевић гордо стоји, а ја му на врхунцу,
Свјежост ми горског зрака животом пуни груди,
Лакоми поглąд бацам у сусрет јарком сунцу,
Што но га истом сада драгана зора буди ….

Гле, истом прва румен стидљиви исток краси,
Сунчана прва зрака кроз њу се тихо вије,
С мунаре већ се чују молитве скромне гласи,
И јека јасног звона, што с торња ено бије.

Творчеву трону стигли умилни звуци звона,
И молитвени гласи сиједог мујезина,
Задрхта, затрепери цијела васиона,
Сунце се у раздрази винуло про висина ….

Преплићу му се зраци и чаробно се ломе
Гордоме Требевићу о орошене ст’јене,
Пак онда цјеливају у одражају своме
Крунице шарна цв’јећа  међ ст’јењем сакривене.

Шехерли Сарајево плану за часак тихи,
Ко да се разлило вишњега море злата,
Миљацка кроза њ јури као на лаки крили,
И мало подаље се зелених поља хвата.

Похитај брже, брже, Миљацко пјенушава,
Жури се, жури само, да стигнеш циљу своме,
Србима браћи причај крај Саве и Дунава
О шехер Сарајеву, о завичају своме ….

                                -мир Мир-



Босанска вила б. 14 1893






Нема коментара:

Постави коментар