***
Испод Чука и Груништа гдје милион паде зрна
Кроз дубоке провалије шуми, хучи р’јека Црна
И вазда се разлијеже само једна пјесма иста…
По кристалној води свуда звијезда се јато
блиста.
Међу њима мјесец сјаји, а пита га ратник
млади:
“О, мјесече! Да ли знадеш шти ли моја жеља
ради”
“Твоја жеља сузе лије и све ти се јадна нада;
Без слободе и живота ко и сваки сужањ страда.
Све је младу кињи, мори за даљином чежња
нека!?
Све уздише код прозора и све бољу срећу чека…
Већ два љета пуна биће и година иде трећа
Још видјела сунца није свијета се и не
сјећа.”
Тад умуче мјесец сјајни, а вјереник зборит
заче:
“… Пољуби је међу очи! … И реци јој да не плаче!
И кажи јој да се нада у најљепше дане свете
И нек нашим пуковима Ловорове Венце плете.”
Димитрије М. Јефтовић-Полимац
Нема коментара:
Постави коментар