Радомир Аранђеловић

Радомир Аранђеловић

Доћ’ ће опет дани насмејани,

Биће краја и јаду и тузи,

По пољу ће класат’ кукурузи

И жита се нихати у страни,

Круниће се цвеће са шљивика

У цик јутра кад зора заплави;

Пропојаће звона са звоника,

А у школи деца Светом Сави,

Затрептаће усхит из недара,

Играће се сунце кроз бранике…

Само мати кад види војнике

Засузиће преко наочара,

А немирни њени малишани

Питаће се:“Шта је опет нани?”

Увек прича из бугарског рата,

Увек иста замукнула муком;

Говедарник, на кога је тата

Јуришао с прекобројним пуком.

Лом и јаук. Нож сјајан натакнут,

Избезумљен у човечјем месу

И командант исечен у бесу;

Памтиће се како је пук смакнут

Заносио потпуковник Раша…

И деца ће саслушати нану,

Па сунчану одлетети дану,

Јер крај пута и изнад попаша

Лептирови са шарени крили

По пролетњој уплићу се свили.

Тек у искре разумнога часа

Питаће се с озбоиљношћу људи:

Зашто наша племенита раса

Срце живо да згоре у груди

И што смелог и паметног тату

Да изгубе у дивљачком рату?

Радомир Аранђеловић – Пешадијски потпуковник Радомир Аранђеловић, командант IV. прекобројног пука пао у јуришу на Говедарник 9. јула 1913.

Милосав Јелић - "Србијански венац"