Браћа Машићи

Браћа Машићи

Кличу врани на кули Машића…

Мало било ето старе мајке

Са обадве поносите снајке:

“Ој бога вам два злогука тића,

Видесте ли где се војске туку

Моју децу Јована и Луку?”

“Ових дана вид’о  сам Јована

У разбоју соја јуначкога

Код Липнице села питомога,

На њему је неколико рана,

Уз бојну се сабљу привинуо –

До сад мислим да је погинуо.”

“А ја видех старијега Луку,

Јуриш чини и полеће Дрини,

Мачкову је Каму у висини,

Око њега рву се и туку

И многи се живот укинуо

До сад мислим да је погинуо.”

Заплакаше деца соколова,

Закукаше удовице, снајке,

Дивно срце препуче у мајке

За судбином својих витезова.

За гробове и толике мртве…

О, Машићи, племените жртве!

Браћа Машићи – Пешадијски мајор Лука и Јован браћа Машићи пали у борбама 1914., први на Мачкову Камену, други код липничке цркве 1. августа.

Милосав Јелић - "Србијански венац"