Бранко Јагодић

Бранко Јагодић

Вино пије Јагодићу Бранко,

Вино пије, а јасно попева:

“Хај, да ми је увек грло танко

И девојче из сред Сарајева;

Да имадем фрушкогорска вина,

Па да слушам с гусала јецања,

Да је мени севдаха из Врања,

А имања испод Варадина;

Још да ми је славе србијанске,

Соколића испод Требевића,

Да имадем опреме душманске,

А вечито срце Обилића;

Да из Лике покупим војнике

И све боре из ужичке горе,

Наше сиње да сагледам море

И орлове љуте Крајишнике,

Да је мени сремачких лугова

И ђетића из Васојевића,

Витезова око Куманова

И кућића испод Озринића,

Ловорика око Дубровника,

Хладна ветра испод Дурмитора,

Беле куле од Задра Тодора,

Расцветалих босанских шљивика,

Сјајних тока, што имаде Бока;

Да ме дворе танке Велешанке,

Да ме воле младе Србијанке;

И да ми је злата из Тимока

Беле рибе из Охрида бела

И зелене јелике из Таре,

И ливаде око Колубаре,

Питомине у мачванских села,

Из Мораве плодне њиве дивне,

Насмејане око Ибра луке,

Још да су ми тетовске јабуке,

Из Призрена и из Пећи гривне;

Да је моја шара са Вардара,

Сабља змија старих Кривошија,

Да се сија са мном Шумадија

Као понос у цара Лазара,

Да су мени Душанова крила

И витештво Краљевића Марка…

Жељо моја витешка и жарка,

Зар се јоште ниси остварила?”

Разлеже се тутњава душманска,

Бранко пије и гротом се смије,

Око њега деца србијанска

И старије нагнуте делије.

Док покликну гласника иза стране:

“Зло вам вино и горе вам било!

Бујица ће саломити бране –

Већ вам лево крило попустило.”

Бранко крете осветничке чете,

Стас им витак, а два ока хола,

Побратиме, као у сокола,

Па соколи ширимице лете;

Развише се један до другога,

Све гледају један на другога,

Пушке празне један уз другога

И падају један до другога.

Колико је Мачкова Камена

Леш јуначки све је притиснуо,

Бол вечите траге утиснуо,

Одлетеле главе са рамена.

Један паде, а гласа не даде,

Други рече:”Освети ме, брале!”

Још је борба, а звезде се пале

И по ноћи шкргут не престаде

Ал’ бујица одби се сатанска

И размаче као платно танко…

Мртав лежи Јагодићу Бранко,

Око њега деца србијанска

И старије нагнуте делије.

Бранко Јагодић – Пешадијски мајор, (31. кл. В. Академ.) највеселија природа свога времена. Војници су га у миру волели као најбољег друга, а у борби их је заносио за собом. Пао је на Мачкову Камену, а сахрањен између Борање и Јагодње.

Милосав Јелић - "Србијански венац"