Трубач
Лежао је
рањен без снаге и маха.
Пук му
преполовљен. Тад крвавом руком
Он докопа
трубу, принесе је с муком,
И затруби
“Јуриш” до последњег даха.
И ратници
стари, без мане и страха,
Ношени
тим силним, чудотворним звуком,
Крвави и
страшни, с заставом пред пуком,
Пођоше на
“Јуриш” у облаке праха.
И он виде
масе где поново ничу,
И како,
к’о вихор, крај њега промичу
Оштри
бајонети и шињели груби,
И срушен,
под каром, где се крв још точи
Са
осмејком тихим он заклопи очи
И заспа
занавек, с уснама на труби…
Војислав Ј. Илић Млађи - “Крвави цветови”
Нема коментара:
Постави коментар