Милан Ковинић

Милан Ковинић

Чокешино, скрињо староставна

За времена мутних нам облака,

Урно нашег разбојишта славна,

Ево опет тела од јунака

Насмејана, крвљу покапана,

Од витеза Ковинић Милана.

Јер кад паде Ковинић Милане

Ту је многа пушка поломљена,

Ту су многа прса раздробљена,

Румене су бразде засејане,

Ту се дивља сатарила хајка,

Ту је многа закукала мајка.

Сад носимо војника од плама,

Што очисти спруд Самуровића,

У наручју старолика храма,

У загрљај поносних Недића;

Биће њему црна земља лака,

Кад почива јунак до јунака.

Милан Ковинић – 28.  јула 1914. прешли су Аустријанци први пут на српско земљиште, на Самуровића Аду, одакле их је одред Војводе Вука после једног судара прса у прса делом протерао, а делом подавио у Дрину. Активни поручник Милан Ковинић из окр. моравског,  командир чете, дотерао их је до обале тукући се бомбама у првим редовима. Ту је и пао, а сахрањен је код ман. Чокешине уз браћу Недиће.

Милосав Јелић - "Србијански венац"