Војна на Балкану (Остатак уништене пјесме)

Узми гусле, Србине јуначе,

Што нам ране од Косова лече, 

Где је наше отаџбине дика:

Гуди, певај, нек логори јече…

Јер песма је за српског војника. –

Спомени се Краљевића Марка,

И славнога Реље Крилатога,

Па Топлице са Косова равна,

И Милоша Обилића свога,

Злопоглеђе и Страхиње Бана

И бесмртних девет Југовића

И десетог старог Југ-Богдана,

Па Пријезде од Сталаћа града,

И великог Петровића Ђорђа,

Што је био све Србије дика;

Па сети се Станоја Главаша, -

Бирчанина испод Медведника,

Па чувеног Чарапића Васа,

И хиљаде српских витезова,

Што за народ сво помреше славно,

На мукама Христа распетога, -

Па и сада имена им живе,

И живет ће све док траје света…

А сад чујте, моја браћо драга,

Нову песму, а пре не певану,

Што је скоро с Бугарима било

На Чукама и Кајмак-Чалану:

На хиљаду девет-сто-шеснаесте,

Прокукала кукавица сиња

У новембру кад јој није време,

На Витошу код Софије града, -

Ту све кука и зове: “Виљеме!...”

То не била кукавица сиња,

Но Фердинанд издајица стара;

Црне су га поклопиле мисли, -

Са својом се судбом разговара,

И крваву ситну књигу пише,

На кољено пријатељу своме,

Каизеру цару Немачкоме.-

Краљ Фердинанд цару прговара:

“Цар Виљеме, крунисана главо,

Јеси л’ чуо је л’ ти ико причо,

Како нам је изгинула војска

На Чукама и Кајмакчалану

Црној-Реци и Грунишком Вису? –

Од хиљаде на Чукама војске,

Да стотине оступиле нису,

Не бих знао ни како је било…

Кад се Срби дохватише Чука,

Аман, Царе, за Бугаре мука…

А на Црној што се крви слило, -

Како неки говоре Французи:

Ни на Марни није горе било. –

Срби страшно на Бугаре кивни…

Јуришаше два месеца дана,

Док на фронту проломише врата,

И Битоља освојише града,

Што ми никад веровали нисмо,

Кад знаш, брате, шта је лане било:

Кад четири подигосмо царства

На једнога од Србије Краља.

Не би ли га ухватили жива.

И његова сина Александра

И сву војску што је јаду крива;

Тад Србију то гнездо хајдучко

Опколисмо са свакоје стране. –

Ми се тада у зло поуздасмо;

Да ни један жив изићи неће;

Сва изиђе из Србије војска

И поново освету нам спрема! –

Кад мишљасмо да Србије нема,

Уништисмо сва богатства њена:

Опљачкасмо то гнездо хајдучко’

Равна поља остависмо пуста;

Поришисмо стотине градова;

Попалисмо хиљадама села;

Заробисмо велико и мало –

Одведосмо свако преко света; – 

Све тамнице њима напунисмо,

Да им труну кости у зиндану

По Араду и Болдогасону,

По Ашаху и по Нежидеру

По Карлову и Трнову граду

По Загори, Плевни и Видину.

Како куће никад видет’ неће…

И хиљаде живих обесисмо,

А још више уморисмо глађу,

На кулуке џаде копајући, -

Тако, Царе, сву годину дана,

Сви радисмо сложно без престанка,

Да би што пре уништили врага,

Да му нигде не остане трага;

После рата да се срећно живи,

Да се вечно свуда прослављамо

По Немачкој и народу моме, -

Ал’ тада се преварисмо љуто:

Што хиљаде починусмо јада

Од како смо Србију узели, -

Грозница ме страшно обузима,!...

Још ако нам наопако пође

Мојој глави добро бити неће!...

Ми мишљасмо да Србије нема,

А Србија још већа се спрема, -

Тако, царе, цео свет нам каже,

То Енглеска и Русија траже.

Које држе две трећине света,

И Јапан јој помоћ обећава,

А Француска сестра јој је права.

Аман, царе, зла удеса клета! –

Ако буде ко што сав свет прича,

Мога царства тада бити неће. –

Цео свет се на освету спрема

Све нам црњи наступају дани,

О победи ни говора нема,

Јер сам сваку изгубио наду.

Јер Србија све се више снажи:

Још сад Видин и Софију тражи!

Још како су Срби наопаки…

Све су ближе, све ми висе прете

Могу страшно да ми се освете

Што никада помислили нисмо.

Када целло Српство прегазисмо,

Па се тада сретосмо у Нишу,

По граду смо свуд газили цвеће,

Славили се као славни људи,

И у двору краља Петра пили

И зборили: све док траје света,

Да Србија васкрснути неће!

Кад по Нишу гледасмо параде,

И гледасмо хиљадама жена

Све у црној завијеме свили,

Свака жели хранитеља свога,

А Србина нигде ни једнога!

Ал се опет преварисмо љуто:

Оста здрава све Србије војска,

Кроз планине одоше хајдуци,

Сви пређоше ломну Гору Црну

Ретко који у ропству се врну,

Но сви живи изнијеше главе,

У Скадру се скупише хајдуци,

А са њима и сви ђенерали,

И Краљ Петар са обадва сина,

Што сву српску одведоше војску.

Што с Ловћеном нисте похитали,

Ил’ Комове освојили давно,

Док су Срби Метохијом били,

Да не могу крвопије праве

Из Србије изнијети главе,

Нит’ отићи преко Горе Црне,

Него да се све у ропство врне,

Па да са свим уништимо врага,

Да му нигде не остане трага,

Но сва оде Краља Петра војска

Преко Скадра на Јадранско море.

Оставише Скадар на Бојану

Па пређоше и Леш и Задримље

Есад-Паша, наш противник стари

Сву дочека Краља Петра војску

И пружи јој пријатељске руке

Испрати је Драчу и Валони,

Ту је наши сретоше душмани,

Краљу Петру сви пруижише руке

И Његовој замореној војсци,

Дадоше јој стотину галија

Уз галије глоте и морнаре,

Да чувају Србе од пропасти,

Да их не би на широком мору

Потопили твоји сумарени. –

Сва им војска преко мора пође

И за моју несрећу, Виљеме:

Здраво пође, здраво на Крф дође.

Ту се српска искрцала војска,

И где си се Ти с Царицом шето, -

По дивноме Ахиловом саду, -

Одмара се три месеца дана, -

Енглези јој дадоше одела,

А Французи и хлеба и меса

Талијани на товаре вина.

Најеше се хлеба изобиља

И дебелог са Корзике меса,

И напише крфљанскога вина

Па се опет несрећа помами

А све и јест мој душманин сами,

Отпочеше поново да прете,

Да се брзо Бугарској освете,

И почеше да се често љуте

На свемоћне своје савезнике

Што не шаљу Србе на бојиште,

Јер сви желе да се што пре крену. –

То све беху пребогати људи

Сви хтедоше, мој Виљеме, сами

Да бродове и галије купе!...

Да на Балкан што прије наступе

И да ми се крваво освете,

Као што ми за издају прете;

Залуд их је сав свет задржаво

И свега им изобиља даво,

Њих не може нико заставити

Да чекају докле лето прође,

И док јесен за бојеве дође;

Ту све молбе бише узалудне,

Већ једнога дана у априлу

Сва се војска пут Балкана крену:

Италија дарова им лађе

И убојну флоту и морнаре,

А Француска калпак и оружје,

А Енглеска хране и џебане

И све нове чизме и одела.

Војска спремна и одморна пође,

Оставише Ахилове дворе,

На Јонско се навезоше море

И четири путоваше дана,

Док дођоше до Солуна града,

Ту се царе примише Балкана,

Код Солуна Дојчиннова града!

Па се војска жедна крви крену,

Дому хита за Бугаре пита

И све гредом Бугарима прети,

Жели да се крваво освети.

Аман, царе, јада изненада!?

А где бише ваши сумарени?

Што пустише Краља Петра војску,

То највеће моје ископање,

Те да пређе сва четири мора

И да свуда око Грчке прође

И чак с Крфа до Солуна дође,

И корачи ногом на бојиште,

А што нисте потопили врага

Да му нигде не остане трага,

Што претече нека вечно страда,

А Бугарска да Балканом влада,

Но све сам ти изгубио наде!

Када Срби сви пређоше море,

Па још да су мој Виљеме, сами

Не бих био у толикој тами

И највећој несрећи и тузи, -

Но с’ њима су Руси и Французи,

Што животе за Србију дају

Да нас из ње што пре изагнају,

Јер Французи ни да чују неће

За Бугарско царство на Балкану,

А Србија што сад ништа нема

Француска јој све на свету дава

И Балканско Царство обећава

Где год има Јужнијех Словена. –

А Русија мајка јој је права,

Која никог сем Србије нема

На Балкану месту крвавоме,

Јер ми смо се одрекли Словена,

Па Србији као роду своме

На Балкану царевину спрема,

Да Словене Јужне уједини

У велико на Дунаву царство,

Да јој Босфор и Цариград чува

Од најезде Бугаро – Германа. –

И Енглеска Русију помаже

Да се што пре са Балканом сврши

И сав Српски народ уједини. –

О Бугарској ни говора нема,

Што је вазда Гледстон заштићаво,

Сад Енглеска освету нам спрема

А коме се још она окиви,

Већег јада и несреће нема!

Јос сам, царе, сазно из новена,

Где највећи књижевници пишу,

По несрећи нашој Талијани –

Са Србима једном душом дишу,

..................................................

 Димитрије М. Јефтовић-Полимац

Племенитим Кћерима Албиона

Ове строфе посвећује изгнаника душа бона,

Вама, добре, племените кћери славног Албиона,

Што вас свуда на бојишту слави српски ратник стари.

И вазда Вам на великом милосрђу благодари.

Војиште.                                                     Писац.