Душан Ј. Лазичић - Ерцег ђувегија

Ерцег  ђувегија

Л’јепа Јања у чардаку спава.

Виш’ ње мајка танко руво слаже:

“Устај, Јањо, устај, ћери драга,

Тебе ј’ бабо у по ноћи дав’о”.

“Коме , мајко, да од Бога нађеш?”

“За Ерцега, ћери моја драга”.

“Мучи, мајко, да од Бога нађеш,

Је л’ се Ерцег три пута женио

Све трима је очи извадио,

У зелену гору одгонио,

И мене ће, моја мила мајко.

Води мене у бијелу кулу,

Па м’ покривај бијелијем платном,

Па излази на висину кули,

Па јадикуј, танко, гласовито,

Не би л’ чуо Ерцег ђувегија”. –

Помоли се Ерцег ђувегија

На алату, у сувоме злату,

И за њиме тридесет сватова;

Па повика Ерцег ђувегија:

“Што је теби, Јањушина мајко?”

“Не будали, Ерцег ђувегија,

Умрла је прелијепа Јања”.

Онда вели Ерцег ђувегија:

“Ђе је гробље, ђе ј’ умрла Јања?”

Тад говори Јањушина мајка:

“Не будали, Ерцег ђувегија,

Ево јање у бијелој кули,

Покривене бијелијем платном”.

Тешко чека Ерцег ђувегија

Па он иде у бијелиу кулу,

Па открива на Јањуши платно.

Па је љуби у бијело лице,

Па јој меће руке у њедарце,

Па јој ложи ватру на прсије.

Кад јој ложи ватру на прсије,

Њена душа од Бога иђаше,

Кад јој меће руке у њедарце,

Њена душа код главе бијаше.

Кад је љуби у бијело лице,

Тешко дура да се не насмија. –

Сузе рони Ерцег ђувегија,

Сузе рони низ бијелу браду,

Кано роса низ зелену траву:

“Ајмо дома кићени сватови,

Без Јањуше, кано и с Јањушом.”

Душан Ј. Лазичић

Босанска Вила бр. 2  1905.