Милош Перовић - Иза гроба

Иза гроба

И заспаћемо и ја и ти

На дну живота вечним сном;

Спрва ће знанци сузе лити

Над тобом к’о  и нада мном,

Ал’ брзо ће се утешити

И поћи сваки дому свом.

Дан ће тад склопит очи своје

И утрнуће његов зрак,

И пашће тупо на нас двоје

Ћутљив и језив црни мрак,

К’о  на високе, мразне хвоје

Што пада тмур и црн облак.

И остаћемо у тамнини

Неосетљиви и без стра,

Сами у мртвој околини

К’о  разбијена крика два,

И лежаћемо у прашини

И постаћемо и ми пра.

Ал’ једног дана грнчар стари

Узеће брзи котур свој,

И докле с неба сунце жари

И с врела чела лије зној,

Он ће из праха да оствари

Сан некадањи мој и твој.

И ти ћеш опет дивна бити

У плавом оку исти сјај,

На недра ћеш ми главу свити

И старој тузи биће крај,

Јер ће се наша тела слити

Најзад у један загрљај.

И тад кад удју, пуни крина,

У салон где смо ја и ти

Два створа љупка и невина

Почеће млада крв да ври,

Док ће из врта месечина

Сипати на нас и на њи’!

Милош Перовић

Босанска Вила  бр. 10    1911