Вуко Р. Ђуришић - Последњи поздрав

Милан Петровић

Последњи поздрав

— Милану Петровићу, песнику —

Сврши се опело и сав народ приђе,

Да целива њега с побожношћу самом:

И тад к’о да с неба — дух песников сиђе

И стихови тужни одјекнуше храмом:

— Збогом српска земљо, света мати моја,

Кроз песме сам тебе у звезде окив’о:

За тебе сам вез’о сва надања своја —

У мукама смртним твој лик свети снив’о

Збогом село моје — перивоје цветни,

Moj изворе свети радости и среће;

Верна моја Драга, децо, — дани сретни

Moje очи више видети вас неће.

Збогом топли доме — о, колевко рајска!

Мене сада скрива мрак туђинске ноћи:

Живот у те беше — к’о најлепша бајка,

He чекај ме више — ja ти нећу доћи.

О, славуји мили из српскога луга,

Растави нас кобна судбина и време:

He чекајте тужни свога верног друга —

Ja вам више нећу певати поеме.

Сапатници драги, широм бела света,

He жал’те ме више — слава вам и хвала:

Последњи вам поздрав шаље ваш поета —

Чувајте светиње српских идеала.

Збогом завичају, рајски врте цветни,

Збогом свете бели и мило пролеће,

Тужна Драга моја, децо, — дани сретни

Moje очи више видети вас неће.*)

Вуко Р. Ђуришић

*) Горњу песму прочитао je аутор над отвореним гробом у који je, неколико тренутака касније, спуштен песник Милан Петровић*

                                         

Гласник Српског историско-културног друштва “Његош’’ 

Јуни 1963